Воз је јурио кањоном уз брзу, моћну ријеку. Пруга није много кривудала, већ је честим мостовима прелазила с једне обале на другу, и бројним тунелима пробијала пут кроз стијене.
У једном тренутку, пред возом се отворила широка долина. С једне стране пруге, низале су се наизглед бесконачне њиве пшенице, главатих сунцокрета окренутих Земљиној звијезди и тек изниклог кукуруза. Њиве су прошаране бројним каналима за наводњавање, механизацијом и системима за циркулацију воде.
Са друге стране двоколосијечне пруге су воћњаци и виногради. Добро су његовани, уређени под конац, и са многих плантажа, андроиди-радници убирали су плодове и пунили гајбе у приколицама трактора. Призор је дјеловао нестварно, бајковито.
„Мама, да ли су и на Марсу овако лијепи воћњаци?” питао је плавокоси, десетогодишњи дјечак. Прстићем је показивао кроз прозор воза.
„Маркић, слушао си тетку Даницу. Дуго ти је причала о животу на Марсу, показивала ти је слике, слала предивне филмове. Андроиди су на Марсу направили прекрасне колоније, испод огромних купола. И данас их праве, надограђују, баш као када се ти играш својим Лего коцкицама.”
На три сједишта, уз лијеви прозор велике композиције, смјестила се мала породица.
„А, тата, да ли андроиди нас толико воле, када све ово раде за нас?”
„Сине, они су тако програмирани. Њима управља Централни рачунар и захваљујући њему и андроидима којима у потпуности управља, човјечанство на Земљи се опоравља, након колапса од свих ратова, пошасти и загађења. Али, требаће још пуно времена да се Земља у потпуности опорави. А, оно што су андроиди већ сада направили на Марсу, то је нешто што сви пореде са рајем.”
„Значи да ће нама тамо бити много лијепо, пуно љепше него код куће?”
„Да, да, Маркићу наш, мама и ја мјесецима смо се борили да добијемо исељеничку визу. Погледај, овдје у возу су све породице са пуно дјеце, а ми смо се ипак изборили да идемо заједно са њима. Имали смо предност због нашег образовања и интелекта.”
Дјечак се осврнуо. Сва мјеста су била попуњена, а дјечја граја и смијех су таласали великим вагоном.
„Можда ћу међу њима пронаћи нове другаре, када стигнемо тамо, на Марс,” рече Марко и поново се приљуби уз прозор.
„Наравно да хоћеш, имаћеш пуно нових другара,” мајка га помилова по златној косици. Крупне женине очи откривале су благу забринутост због пута у нешто ново, сасвим другачије. Мушкарац је то осјетио, њежно узе своју супругу за руку и тихо јој рече:
„Не брини љубави, све ће бити у реду.”
Пред возом који је гутао километре, нестали су плодне њиве и воћњаци и указало се полупустињско подручје прошарано стијенама. Понегдје, малобројне најотпорније биљке бориле су се са кршем. Након свих ратова, планета је углавном овако и изгледала и Марку није била необична овако нагла промјена пејзажа. Док су путовали, готово цијели дан, дјечак се нагледао и потпуно уништених градова у којима није било људи, већ су били само андроиди. Они су марљиво уклањали рушевине и равнали терен, а шут су одвозили на уређене депоније. Радовима је координисао Централни компјутер, у народу прозван „Мајка”.
Сунце се добрано наклонило западу, када је Марко, најприје у даљини, а онда и све јасније угледао непрегледни, дугачки и преко двадесет метара високи бетонски зид. Зид је опасавало много редова бодљикаве жице, надлетали су га дронови, а по зидинама су ходали добро наоружани андроиди-војници. Иако су званично сви ратови били окончани, захваљујући Мајци и андроидима ратницима, а људске побуњеничке групе уништене, говоркало се да ипак постоји јак, организован људски отпор, потпомогнут бројним герилским групама. Контролисали су знатне, углавном неуређене територије. Марков отац, гледајући овакво обезбјеђење Зоне космодрома, сада је размишљао да су те приче можда и тачне.
Воз је знатно успорио док је пролазио кроз отворену капију, односно низ капија, да би одмах након тога, поново убрзао. Након свега десетак минута, путници су могли назријети неколико десетака космичких транспортних бродова, на рампама космодрома. Купали су се на послијеподневном сунцу. Медији су стално извјештавали о колонизацији Марса и готово свакодневним поласцима са космодрома „Мајка Земља”. Призор који су видјели, увјерио их је у те репортаже.
„Тата, који је наш брод?” радознао је Марко.
„Не знам, сине, али сви су они исти и потпуно су сигурни, све мисије биле су успјешне.”
„А, мама, како ћемо тако дуго спавати, преспаваћемо три мјесеца, и твој рођендан.”
„Спаваћемо срећо док будемо путовали, тако нам неће бити досадно, а нећемо прекомјерно трошити храну, ни воду.”
„Значи, нећемо видјети свемир, тата.”
„Ти си наш свемир, Маркићу. Све што пропустимо у путу, надокнадићемо када дођемо нашој новој кући. Тамо нас нестрпљиво чекају тетка Даница, теча Милан, Сузана, Петра, Роберт, он се и родио на Марсу. Када се сви окупимо, направићемо праву фешту!”
Воз је знатно успорио када су пролазили поред грађевина космодрома. Тек сада су их видјели у пуном сјају и величини, али композиција се ипак зауставила подаље од зграда космодрома и лансирних рампи, пред низом великих, металних хала.
У сваки од вагона, па и у Марков, ушли су андроиди-домаћини у пратњи андроида-војника.
„Ја сам ваш домаћин Џон Смит W-66-444031, а до мене је мој брат Џон Смит W-66-444032. Замолићу вас да будете мирни, дисциплиновани и стрпљиви, све док се не опслуже претходни вагони. Онда ћемо вас полако прозивати, а ви ћете узети своју документацију, напустити воз и стати у ред пред најближом халом. У хали ћете се спремити за путовање.”
Марко је кроз прозор пажљиво гледао породице које су напуштале претходне вагоне и редале се пред халама. Потом су у колонама улазили и нестајали у металним одајама.
Вријеме је споро пролазило, док најзад није дошао ред и на Марков вагон. Све вријеме, у вагону је владала прилично мучна тишина, тек по неки шапат ју је реметио. Отац би само климнуо главом својој супрузи у знак подршке. Војници су очигледно изгледали застрашујуће, али сви су вјеровали да је дисциплина неопходна.
Андроид домаћин почео је прозивати породице, а његов брат сврставао их је напољу у ред.
„Петровић Владимир, Петровић-Јотановић Софија и Петровић Марко.”, једноличним гласом прозвао их је андроид.
Отац је чврсто држао фасцикле са медицинском документацијом своје породице. У стомаку, осјећао је чудну мучнину, прикривао је то и кренуо је ка излазу први. Марко је послушно дао руку мајци, слиједили су оца. Најзад су их уврстили у ред. Вани је било вруће, били су у средишту пустиње. Једва су дочекали да и посљедњи путници напусте вагон и да их придруже осталим.
„На улазу у халу, у прву слободну корпу, одложићете своју медицинску документацију. У медицинској документацији, понављам још једном, морају бити сви ваши здравствени налази, плус, заштићени USB са снимком свих ваших можданих активности. На Марсу нема мјеста за потенцијалне убице или терористе!”, говорио је Џон Смит и затим дао ријеч свом брату, редару.
„Када оставите документа, раздвојићете се. Лијево иду мушкарци, жене су у средини, а дјеца иду десно. За сваку колону предвиђена је по једна гардероба. У њој ћете скинути сву одјећу и прећи ћете у купаонице. Након туширања, смјестићемо вас у капсуле за хибернацију и потом укрцати у транспортне бродове. Када се будете пробудили, налазићете се на космодрому, али оном на Марсу.”
Док му је брат говорио, Џон Смит старији корачао је поред људи, повремено их је загледао и лупкао штапом по свом длану. Људима је било прилично неугодно, чак су и дјеца гледала преда се. Сада је поново узео ријеч:
„Посљедњи пут ћу питати, да ли има ико ко одустаје од путовања?”
Мук. Владимир погледа своју породицу. Марко је ћутке гледао андроида, стиснутих песница, а Софијин поглед пун страха срео се са супруговим. Андроид хтједе да настави, али Владимир подиже руку:
„Ми одустајемо!”
„Молим?!”, зачуди се андроид и пријекорно погледа човјека.
„Ми одустајемо!”, потврди Софија и узе мужа под руку у знак подршке.
„Вратите се одмах у воз! По повратку кући, платићете све трошкове!”
„Хоћемо, наравно, није проблем”, рече отац и поведе своју породицу у воз. Остали људи нијемо се згледаше. У возу, Петровићи се чврсто загрлише и изљубише свог дјечака. Марко је био неизмјерно сретан одлуком својих родитеља:
„Мама, тата, идемо кући, и никада се нећемо растављати!”
„Никада, сине, никада.”, потврдише родитељи.
Воз је кренуо на дуги повратак кући, са своја три путника, док су посљедњи људи улазили у металне хале…
* * *
Џон Смит W-66-444031 и Џон Смит W-66-444032 ушли су у десет спратова подземну дворану, Нулту дворану космодрома. У њој, са обје стране дугачког ходника налазе се елементи Централног компјутера. За андроидима иду самоходна колица, као какав мини воз, са неколико хиљада USB-SS стикова. У њима су утиснута сва сјећања, све помисли, сва осјећања људи пристиглих на космодром посљедњом композицијом.
Андроиди предано узимају стикове и спајају их са Мајком, у празном сегменту хардвера рачунара.
„Сада, Мајко, они постају дио тебе, дио нас, дио нашег бесконачног, уређеног свемира”, рече андроид првенац.
„А, оно троје, она мала породица Петровић?” упита други андроид.
„Таква је процедура, они ће се вратити кући да живе своје мале, промашене животе.”
„Браћа војници, они су транспортовали тијела осталих, у пустињу. Ништа боље не ђубри посно тло од људског отпада.”
