Фенечке сузе

Држећи дрвени усник своје луле међу зубима, граничар Милан Фелбаба је при слабој светлости посматрао јесењу кишу која је капала са надстрешнице у правилним размацима. Једини звук који је допирао из мрака манастирског дворишта беше онај који је киша стварала падајући по сувом лишћу. Ништа се више није чуло. На поседу манастира Фенек, владала је гробна тишина. Граничар је седео на малом пању, леђима наслоњен на зид. Недалеко од њега, на једном клину, био је окачен фењер чији је пламен бацао слабу светлост дуж манастирског гонка. На тој светлости, Фелбабино тврдо лице оштрих црта беше до пола заклоњено сенком коју је стварао широки обод његовог шешира. Крај ногу му је била дрвена чутурица са дудињаром. До пола испијена. Монах Порфирије му је у неко доба донео чинију са хладном папулом, али граничар је није ни окусио. У тишини, пушио је лулу, пио дудињару, и замишљено посматрао капи кише. Али, знао је добро да киша неће угасити огањ који се сручио на устаничку Србију, са друге стране Саве.

Попут многих сремских граничара Петроварадинске регименте, и Фелбаба је протеклих година помагао своје сународнике јужно од Саве и Дунава. Када је због тешког рањавања у рату против Француза отпуштен из активне граничарске службе, почео је да ради за богатог митровачког трговца Димитрија Пуљевића. Управо је у његовој служби почео са тајним кријумчарењем оружја и барута на турску територију, још када су текле припреме за устанак. Касније, сведочио је буни на дахије, доласку учених Срба из Аустрије у Србију, руске војске у ослобођени Београд и отварању Велике школе Ивана Југовића. На крају, гледао је како устаничка држава нестаје након пораза на Засавици, исто онако како је настала девет година раније – у крви, ватри и диму.

У манастиру Фенек, Фелбаба је био ван домашаја било какве опасности. Ослушкујући звуке кише из манастирског дворишта, и посматрајући дим из луле који је излазио ван слабе светлости фењера и нестајао у ноћној тмини, Фелбаба није у својој глави пребројавао сопствене заслуге и подвиге. Није се сећао војевања и славних јуриша устаника на камене тврђаве по пашалуку. Те кишне, јесење ноћи, опседале су га црне мисли о свему ономе шта је претходних дана видео у пограничним шанчевима дуж Војне границе. Више није било места за срџбу. Само тужна празнина, и неки тежак терет који притиска човекову душу.

На територију Аустрије, те јесени 1813. године, према званичним подацима пограничних власти прешло је из устаничке Србије више од сто хиљада душа. Незванично, било их је и више. Сви ти људи спасавали су живот бежећи са својих огњишта испред турске ордије, послате да скрши сваки отпор и да сваку искру побуне угаси једном за свагда. Њихова држава, васкрсла после неколико векова ропства, сада беше угажена, спаљена и поново поробљена. Села и паланке претворени су у згаришта. Земља је опустела. Београд, у који су након пада турске власти одушевљено похрлили најученији Срби оног времена са намером да од њега направе престоницу и културни центар, постао је највећа пијаца робљем у Европи. На главном тргу, као у градовима на Блиском и Далеком истоку, продаване су жене, девојке и деца. Из свих крајева Османског царства сјатили су се трговци робљем као лешинари над стрвином, не би ли отргнули што бољи комад меса са леша устаничке државе. На несрећи поражених, сви гу гледали како да извуку личну корист.

Од свих прича које је чуо претходних дана у пограничним насељима, Фелбаби се једна посебно урезала у памћење. Прича о томе како су педесет жена и девојака из села Скела код Палежа, бежећи пред бесним Турцима, скочиле у Саву држећи се за руке и све се утопиле. Све су сачувале част и достојанство тако што су добровољно себи одузеле живот. Сетивши се тога, граничар извади усник луле из уста и задржа дах. Посегнуо је за чутурицом и приметио да му десна шака неконтролисано подрхтава. Стегнуо је зубе и опсовао у себи, а затим отпио добар гутљај ракије. Склопио је очи за тренутак. И онда се уместо таме појавила много гора слика. Слика свих оних тужних и бледих лица, а звуке кише заменили су плач и запомагање.

Претходног дана, Фелбаба је стигао у погранични шанац Купиново. Ту је требао да дочека Проту Матију Ненадовића, који је међу последњим устаничким вођама прешао у Срем, након масакра на Засавици. Ненадовића је упознао још када су отпочеле припреме за устанак, и у протеклих девет година слао је њему и његовом стрицу Јакову барут и оружје. У Купинову, граничар је могао да види сву патњу и очај избеглог народа. На обали Саве, недалеко од места где је пристајала скела, скупио се велики број избеглица. Иако се током ратова против Француза нагледао великих војски које су марширале под заставама и знамењима својих царева, Фелбаби се чинило да никада није видео толико обичног света као тога јутра крај реке. Барем не толико очајних и унесрећених. На хиљаде њих беше сабијено на уској обали испред шуме. Личних ствари су имали таман колико су могли да понесу у својим рукама. Страхујући од ширења заразе, аустријске пограничне власти им нису дозвољавале пролаз даље, па су несретници морали да чекају под отвореним небом, на киши и хладноћи, са мало хране и воде, окупљени попут стада оваца под будним оком наоружаних граничара. У тим условима, масовно су умирали болесни, рањени, изнемогли, стари и мала деца.

Мушкарци су проклињали и Турке због којих су бежали са својих огњишта, и Немце који их нису пуштали на своју територију. Жене су запомагале и нарицале позивајући Бога у помоћ, док су деца плакала. Многи људи уопште нису ни ступили на аустријско тле већ су седели у чамцима који беху пуни воде услед непрестане кише. Стојећи у хладној води до чланака, многи очеви су у рукама високо подизали своју мали децу и очајнички викали ка обали не би ли тако умилостивили аустријске чиновнике и убедили их да дозволе ступање на суво тле. Али, све беше узалуд. На очајничке вапаје сви остадоше неми. И Аустријанци, и небо. Од пропасти целог народа сви су окретали главу. Сремски граничари, у пуној ратној опреми, немо су посматрали сву ту несрећу. Неки су немоћно гунђали себи у браду, а други су пред тим страшним призором кришом плакали. И једни и други су желели да нешто учине и пруже какву такву помоћ својим сународницима, али наредба аустријских официра беше строга и за свако кршење прописа беше запрећена најстрожија казна.

Фелбаба је Проту Матију, најпре одвео у Ашању где је Ненадовић збринуо своју породицу и где је некада, за време Кочине крајине, учио школу код проте Георгијевића. Затим су се, разлоканим путевима, кроз јесење сивило сремске равнице, запутили ка манастиру Фенек.

Фенек је у последњих сто година био одредиште свим оним несретницима који су прелазили Саву за време ратова и сеоба. Између граничарских шанчева Јаково и Бољевци налазио се крст Међаш који је означавао границу манастирског поседа, а кога су српске избеглице одавно прозвале Златни крст. Бежећи испред турског гнева, знали су да ће, након што прођу поред крста, на поседу манастира пронаћи сигурност и спасење. Када је отпочела турска офанзива, у манастир су стигли студенички монаси који су са собом донели мошти краља Стефана Првовенчаног. Али, позорност аустријских власти привлачили су други гости. То су били српски Вожд Карађорђе Петровић и његов најстарији син Алекса. Након коначног слома устаничке државе, Аустријанци су допустили Карађорђу да пређе у земунски Контумац, а потом и у Фенек. Те кишне ноћи, игуман манастира је приредио вечеру за монахе из Студенице, Карађорђа и Матију Ненадовића.

Испред трпезарије, где су вечерали гости, на једном пању поред врата седео је крупни момак из Вождове пратње. Једини коме су аустријске власти допустиле долазак у манастир. Скренувши поглед са кишних капи, Фелбаба је при слабој светлости фењера још једном осмотрио Вождовог пратиоца. Момак беше веома млад, попут оних бећара и Зекиних голаћа који су пре неколико дана на Засавици изгинули до последњег. Оштром оку граничара није промакло да је млади устаник од оружја имао једино јатаган за појасом. Очито да Аустријанци нису дозволили да из Контумаца изнесе и неко друго оружје. Одмахнувши главом, Фелбаба је опсовао кроз зубе. Посегнуо је још једном за дрвеном чутурицом покрај ногу. Са места где је седео није могао да види небо, али је знао да на њему нема ни звезда ни Месеца. Мислио је на онај јадни народ на обали реке. Сада више ништа нису могли да учине ни Карађорђе, ни Прота Матија, ни војводе. Ни молитве студеничких и фенечких монаха, и њихових игумана нису помагале. Сада је било касно и за дипломатију, и за расправу међу војводама, и за долазак Руса. Исувише касно. Сада беху сурово наплаћени неслога, раздор, непромишљеност и кратковидост оних који су одлучивали о судбини државе и народа.

Тада, као да су Фелбабине црне мисли доиста имале неки предзнак, врата трпезарије се полако отворише. Светлост свећа обасјала је таваницу гонка. Преко прага, полако је искорачио високи, црномањасти мушкарац огрнут тамним огртачем. Стајао је погнуте главе неко време, а затим полако пришао надстрешници и подигао главу. Немо је посматрао капи кише. Момак из Вождове пратње се нагло тргнуо. Опипавши јатаган за појасом, придигао се са пања на ком је седео и пажљиво је пришао црномањастом мушкарцу.

– Господару… – изусти младић тихо. – Господару, треба ли штогод?

Црњомањасти му не рече ништа. Подигао је благо леву руку и невољно одмахнуо њоме. Младић је стајао без речи пар тренутака, а онда се повукао где је до малочас седео. Црномањасти је направио још један корак и стао на ивицу гонка. Левом руком се ослонио на стуб, као да би сваког часа могао пасти од умора.

Фелбаба је скупио очи покушавајући да при слабој светлости види лице које још увек беше заклоњено сенкама. Мушкарац је тада дубоко уздахнуо. У том уздаху беше нечег болног и тешког. Нечег судбоносног. Ослоњен руком на стуб, црњоманасти окрете главу према Фелбаби. Погледи им се сусретоше. При слабој светлости фењера граничар је препознао вођу устанка, српског Вожда Карађорђа Петровића. Када је пре неколико година, још током устаничке опсаде Београда, допратио митровачког трговца Димитрија Пуљевића на састанак у Топчидеру, граничар је видео Карађорђа први пут. Висок, прек и поносан, изгледао је као човек кога ни најснажнија олуја није могла сломити. У црним очима, на лицу, и у сваком његовом покрету могла се видети одлучност и чврстина. Сада, то као да није био исти човек. Ни поглед му више не беше исти. Деловао је сломљено. Леђа му беху повијена, а руке су му подрхтавале. Лице му је било осушено са великим тамним подочњацима. Нестало је поноса, гордости и одлучности. Изгледао је као човек кога је сустигла нека тешка болест. Као да би га и најмањи поветарац могао срушити.

Граничара је тада погледао у његове очи. Из њих су текле сузе. Карађорђе је плакао. Вођа устанка и српски Вожд кога су се Турци бојали, а народ уздигао у легенду. Вожд, који је и за најмањи преступ кажњавао сурово и без милости. Видевши његове сузе, Фелбаба је тешко прогутао пљувачку и дубоко уздахнуо. Те кишне ноћи, у гонку манастирског конака у Фенеку, гледао је у сломљеног човека кога су Руси напустили, Аустријанци понизили, војводе издале, а онај несретни народ у збеговима на обали Саве проклињао. Исти онај народ који га је тако одушевљено пратио а коме је он, барем на трен, вратио наду. Вожд је плакао у српском манастиру на територији Аустрије, и то на свега пар корака од моштију првог српског краља Стефана Првовенчаног. Ипак, није плакао над својом судбином, нити због издаје и понижења. Плакао је за оним несретним народом који је остао јужно од Саве и Дунава, и био осуђен на турски јатаган. Плакао је и због оних који су избегли на аустријску територију и сада умирали по пограничним шанчевима од хладноће, болести и глади. За свим људима набијеним на колац, за силованим женама, за децом проданом у робље, за оним девојкама из Скеле, за попаљеним селима и паланкама.

Колико дуго је Карађорђе стајао под надстрешницом и плакао, Фелбаба више није могао рећи. Чинило му се као да је прошла читава вечност. Напослетку, Вожд је дубоко уздахнуо и погнуо главу. Окренуо се и пошао ка другом крају гонка. Кретао се полако, као да му је то представљало велики напор. Крупни момак се опет придиже и пође за њим. На вратима одакле је Карађорђе изашао, појавио се монах Порфирије. Тужним погледом испратио је одлазак Вожда. Онда се окренуо ка Фелбаби. Пришао му је оборене главе и без речи. Застао је поред граничара и погледао у чинију са нетакнутом папулом и дрвену чутурицу са ракијом. Скоро испијеном. Потом је полако подигао главу. Његове светле очи благо засијаше на слабој светлости фењера. Фелбаба је приметио да у њима има суза.

– Вожд је плакао! – рече монах после дуже паузе и дубоког уздаха. – Плакали су с њим и Прота Матија, и игуман, и сви остали…

Застао је и поново дубоко уздахнуо.

– Сви су плакали…

Фелбаба окрете главу. Гледао је одсутно у мрак манастирског дворишта. На тренутак, поново је осетио срџбу.

– И онај народ по збеговима на обали плаче! – рече напослетку тешким гласом. – Њине су сузе најтеже!

Граничар је потом одмахну главом и погледао у ивицу надстрешнице одакле су се сливале капи кише. Осетио је како му неки тежак терет притиска груди.

Подели причу:

ПРЕПОРУЧУЈЕМО:

Фолклорни хорор

Водењак

Тек бијах у школу пошао кадно се то збило. Сјећање на тај дан ми је остало урезано занавјек и вјеки

Настави...
Егзистенцијалистички хорор

Сигурно сам мртав

Кад сам, најзад, хтио да се пробудим, схватио сам да немам ту моћ. Свуда око мене мрак, не могу да

Настави...

Обавештења о конкурсима