Лежао је непомично у трави, обливен крвљу, исцрпљен, преморен и уморан од свега, сунце га је шибало по образима и пресијавало се од његовог штита и сабље. Није хтео да користи ватрено оружје, сматрао је да у томе нема части. Био је врстан мачевалац и мегданџија. Тешко је уздахнуо у себи, да ли је ово крај свега, да ли ћу видети опет јутро? Готов је, нема шансе да устане. После оног удара чули су се гласови.
Противник је, такође, био врстан мачевалац, племић нарцисоидни кавгаџија. Упозоравали су га да се не качи са њим, али његова потреба да истера правду, била је већа од тога. Противник је кренуо да нашег јунака, жаргонски речено, доврши и кренуо у кас коњем. Сишао је са коња, исукао своју сабљу и кренуо да га убоде у срце. Али, како је кренуо, гордо и потцењивачки, убеђен у свој тријумф и нови трофеј, како је замахнуо, осетио је туп бол у пределу абдомена и одјекнуо је његов крик. Последњим атомима снаге, наш јунак му прободе стомак.
Обојица су на земљи и ту вређају један другог погрдно. Јунак наше приче подиже се једва, што је значило да је победио у двобоју, узе сабљу, прислони уз врат противнику и рече му:
„Не желим више да те видим, знај да сам ти поштедео живот!”
Узјахао је свог белог пастува и напустио мегдан. Вратио се у своје дворе, своју Соколицу и погледао манастир који је подигао, захваливши се Богу што је доживео и дочекао нови дан. Од тада, до данашњих времена, деца се играју на Соколици, око његових двора, и причају им причу о његовој части и јунаштву. И док год траје та прича, легенда и мит о њему ће да живе.
