(има ли белих вила, осиња, у нашим крајевима – лична искуства)
У нашим крајевима, готове да нема куће, у којој се није говорило о „белим вилама”, најчешће виђаним у близини Јелашничког моста, или о неким натприродним силама које наши мештани зову осиње… Све „приче“ су увек деловале потпуно истинито, јер су их говорили људи који су лично доживели сусрете са овим параприродним бићима…
Отуда и реално питање – да ли се ради о веровањима, заблудама или истинама?! Ми смо забележили исповести неких наших чланова везаних за поменуте силе/бића (морамо их називати бићима јер, у исказима очевидаца, сви имају људске особине и изглед)…
Прво сведочење говорио је наш друг, коме је дека испричао како је био „осењен” једне ноћи док се коњском запрегом враћао кући.
„Враћао сам се са њиве, омркао сам, уморан, скоро сам дремао, не бојећи се да ћу залутати, јер су коњи знали одлично пут до куће. У једном моменту, као кроз маглу учинило ми се да чујем девојачки смех. Окренуо сам се и, на велико изненађење, видео сам три прелепе девојке како седе на „репушци” кола и возе се… Био сам одушевљен њиховом лепотом и младошћу. Питао си их да ли желе да пређу у кола, биће им удобније, али оне су се само онако лепо и заразно смејале. Мене је обузела нека милина. Ока нисам могао да склоним са њих. А онда је почело да се дешава нешто чудно…
Коњи су се узнемирили, пропели су се на задње ноге и њиштали некако неприродно, уплашено, чинило ми се. Хтео сам да их умирим, да повучем дизгине и упутим их да наставе пут. Али, ја више нисам господарио ни својим телом, нити коњима. Кола су почела да иду уназад, јер су се и коњи кретали „натрашке”. Не знам којим смо путевима ишли тако натрашке, ни где смо све ишли, али је трајало целе ноћи. Девојке су се смејале, а ја ништа нисам могао да учиним…
Када су се појавили први сунчеви зраци на хоризонту, девојке су нестале. Коњи су стали као укопани. Ја сам поново „постао свој”. Окретао сам се око себе да видим где смо то сада стигли. Једва сам схватио где се налазимо и да смо далеко од наше куће. Узео сам дизгине у руке и потерао коње.
Дуго смо путовали до куће. Сви укућани су били у дворишту, узнемирени, чекали су нас и тражили целе ноћи. Када су видели кола, сви су полетели према нам и сви су у глас говорили. Тражили су објашњење где сам био целе ноћи, што сам им то приредио, јер су прецркли од страха да ми се догодило нешто лоше. Мислили су да сам се негде запио. Само сам им рекао да сам видео „беле виле” које су ме осениле, и све после тога не знам шта се догађало. Сви су се прекрстили и опет ме прекоревали што нисам упалио лампу и одмах да сам се прекрстио, виле би нестале. Ја сам само хтео да одем и да се одморим, да заспим и да се ничег не сећам када се пробудим, јер сам се много уплашио.”
На ову невероватну причу надовезала се девојчица, која је хтела да се „ослободи” свог непријатног искуства, које није смела ни родитељима да исприча, бојећи се да ће је или прогласити лудом или ће баку, која је плашила са тим „осињама”, јако грдити и можда јој забранити да више иде на село код ње. Причала је тихо, као да се бојала да ће прича изаћи из куће и собе у којој смо сви седели и да ће се десити нешто лоше. Када би за време летњег распуста, са радошћу, отишла код баке и деке на село, мењале су се одмах и њене навике, у складу са животом на селу. Легало се чим је падао мрак, а устајало веома рано, у освит зоре, најкасније у 03:30.
„Брзо смо се спремали, бака је спаковала велику корпу са храном за цео дан, седали смо у воловска кола и кретали на њиву. Ранило се да се сви послови заврше док не почне врућина. Волела сам да идем на њиву. Девојке су носиле цветове у коси и певале, а момци им помагали и шалили се са њима. Старији су вредно радили ћутке и уживали у песми и очијукањима младих. Ми најмлађи смо помагали у доношењу воде за пиће из бунара, везивању снопова, чувању крава… Дан нам је, иако се радило много, био испуњен радошћу и срећом.
Ноћи су биле проблем. То легање са првим мраком мене је излуђивало. У граду се гледала телевизија, црно-бела слика је била тада, али је било много занимљивих емисија, филмова, серија, цртаћа. Играли смо се жмурке, труле кобиле, картали се. На селу сам морала у кревет већ у 20 сати, да бих могла да устанем рано. Бунила сам се, молила бабу да она легне, а да мене пусти још мало. Ја ћу лећи кад ми се приспава, а да не брине, ујутру устајем без проблема кад и сви остали. Баба је била неумољива. Само ми је показала прстом на кревет и рекла одсечно да легнем и спавам. Невољно сам легала. Вртела сам се у кревету. Стењала. Тада би баби прекипело и онда је следила „клетва” за мене. Говорила је да, ако одмах не заспим, доћи ће Будимка из гробља (то је била жена из села која је давно преминула, али се „утенчила”, па се појављивала у неким кућама, нарочито тамо где није владала слога, где деца нису слушала…). Рекла је да ће се Будимка претворити у мрава, тако ће ући у нашу кућу, извадиће из „ормана” све тањире и поредаће их у два реда по поду. Онда ће их поломити, а мене претворити, такође, у мрава и одвести у гроб.
Срце је хтело да ми искочи из груди. Сва сам се тресла. Промуцала бих дрхтавим гласом:
„Баба, одмах ћу да спавам. Молим те, само да не дође Будимка!” Не знам како сам успевала од страха да заспим, а ујутру сам се будила склупчана цела на јастуку, колико сам хтела да будем мања и невидљива за Будимку.
Сви смо саосећали са нашом другарицом и пријатељски је тапшали по леђима у знак подршке. Она се и сада освртала уплашено. Ваљда се плашила да је њено сведочење могла да чује Будимка и наљути се на њу. Ми нисмо могли да „прогутамо” ову причу, али још мање смо могли да верујемо да су бабе тако монструозно плашиле своје добре унуке, које само нису могле да заспу „са кокошкама”.
Тада се јавио наш друг М. Г. Рекао је:
„Само се ви смејте и љутите на ту бабу, али мени се сада догодила слична прича. Срећа, па сам знао да постоје те беле виле или бабе/осиње, па сам се спасио када сам се прекрстио.”
Сви смо запањено гледали у њега. Зар и данас неко може да верује да постоје беле виле, осиње, вампири? М. је био упоран да је он стварно видео осињу, која је била у лику старије баке.
„Враћао сам се од М. Била је тамна ноћ. Улица мрачна, јер није било уличних светиљки. Корачао сам брзо и некако намерно лупао ципелама, да чујем само своје кораке. Љутио сам се на себе што сам заборавио батеријску лампу, а мобилни ми је био скоро празан, па нисам могао ни ту батерију да укључим. Приближавао сам се путу са десне стране главног пута, који је водио према гробљу. Срце ми се некако пело у грло. Сам себе сам храбрио.
А, онда се ниоткуда на пут појави баба са корпом у десној руци. Рече ми:
„Дечко, идемо у истом смеру, па да идемо заједно, да правимо друштво једно другом!?”
Ух, само што нисам цркао. Клецао сам… Мислио сам да ми је ту крај. Прођоше ми све слике из живота пред очима. У себи дозивах мајчицу. Тада се сетих… Прекрстих се.
„Бежи од мене, сотоно!”
И баба нестаде.
Окретах се преплашено у круг, бојећи се да се опет однегде не створи та вештица, осиње, шта ли је… Хвала богу, није је више било, а ја сам кући стигао за пет минута. Вероватно сам трчао као најбржи Кенијац. Од тада, без крста, лампе, белог лука у џепу, не идем нигде ноћу.”
Владала је гробна тишина. Сви смо били у шоку. Нико се није усудио ништа ни да каже, ни да пита, нити да коментарише. Некако смо били сигурни да ће многи од нас од сада носити крстиће, лампе, а можда и глогов колац у ранцу.
(групни, инклузивни рад Удружења породица особа са инвалидитетом „Живети заједно”, Књажевац)