Њихова ливада се граничила горњим делом са густом и тамном шумом у коју нису залазили.
Коса и стрма, али богата бујном травом, она им даваше велику количину сена па су је редовно косили. Обично би Милорад позвао у помоћ комшију Радована па су од раног јутра оштра сечива ручних коса фијукала уједначеним звуком. Милица би им донела у великој корпи храну па би сво троје заједно доручковали. Милорад беше по природи ћутљив и тих човек већ зашао у године. Одавно се оженио Милицом али порода нису имали. Није им било лако али су се помирили са божјом вољом да се у њиховом дому неће чути плач ни зањихати колевка. Скроман дом вредних људи тако је из године у годину тиховао.
Једног јесењег дана Милица се одлучи да зађе у тамну и густу шуму што се претећи надвијала над њиховом ливадом. Понесе котарицу и пође да бере печурке. Лаганим ходом утонула у мисли није ни приметила како је зашла дубоко у гору која се око ње беше склопила попут обруча, а плаво небо се високо уздигло да се светлост слабо пробијала до Милице. Застаде на трен уплашена, како ће се вратити кући кад је пут заборавила. Тако узнемирена није ни чула ни видела како јој се прикрада неко обличје, ни људско ни животињско. Изненади је снажан ударац између плећки и обори је на земљу.
Паде ничице и удари главом о повелики сиви камен што је извиривао из маховине и опалих иглица четинара. Изгуби свест. Ни сама није знала колико дуго је потпуно обезнањена лежала на земљи ни шта се за то време са њом догађало. Кад је почела долазити свести, кроз главу јој минуше мутне и као кроза сан виђене слике које су је плашиле својом грозотом. Стресе главу да отера лик злодуха који се грохотом смејао у њеној глави, беше сама на земљи. Устаде полако, прикупи расуте косе под мараму, чврсто је завеза, покупи и просуте печурке и убрзаним ходом, несигурна за прави пут, крену кући.
Срећом из прве погоди правац и већ пред сам мрак уђе у кућу. Кућа беше празна, Милорад је намиривао стоку и затварао шталу и обор па није ни приметио кад је кући стигла. Баци брз поглед у огледало, али на њеном лицу није видела никаквог трага чудном и страшном догађају. Уми се водом из умиваоника, истрља добро лице пешкиром па крену да спрема вечеру. Милорад уђе у кућу управо кад је журно постављала сто и износила тазе испржене печурке.
„А ти си у печурке ишла?”, прозбори Милорад.
„Јесам, ево их, баш су добре”, одговори Милица.
Ту се њихов разговор заврши, поједоше вечеру у тишини. Милица помисли да му у један трен исприча непријатан доживљај ал’ ипак одустаде. Није да га се плашила, али ипак би је он грдио што је зашла дубоко у шуму кад добро зна да нико тамо не улази.
* * *
Дани окраћаше, топла јесен је прелазила у сиви почетак зиме. Њих двоје дан за даном уходаним темпом обављаше послове по имању, око стоке и живине, набавише и дрва спремајући се за дугу зиму која је овде код њих могла дуго да траје, чак тамо до априла. Преко дана Милица беше потпуно смирена и вредно се бавила домаћичким пословима. Тек по неку ноћ будила се уплашена, сва презнојена са грозним сликама из шуме које су се сваки дан све више враћале у њено сећање. После месец дана изостаде јој месечница, помисли у себи: ето, стигоше ме године. Вазда танка и вижљастог тела, примети да се попуњава, груди јој набрекле, стомак се увећао, бедра раширила.
Ето како се женско промени, што ти је моћ природе, све тако мисли Милица. Не прође дуго, а беше више од три месеца да не добија месечницу, кад осети чудно треперење у стомаку. Дође тако један дан у кућу код њих Радованова жена па чудно загледа промењену Милицу.
„А да ти ниси носећа?” упита је Ружа.
„Бог с тобом Ружо, па толике године ништа, ја мислим да сам сад престарила за децу”, зачуди се Милица.
Ружа врти главом, ал’ не пита више, оде својој кући. Милица оста и сама збуњена и узнемирена Ружиним речима.
А стомак јој расте и у њему нешто живо мрда. Милица милује стомак, шапуће тајно миле речи кријући од Милорада, рећи ће да је шенула под старе дане. Како време пролази, а у Милице стомак све већи, види сад и Милорад да се његова жена променила, порадова се, ето погледа их Бог најзад. Па сав срећан орно крену у прве пролећне радове, све би сам да поради да Милицу не мучи.
Али њу муче ноћи, снови тешки, злокобни. Како која ноћ, а њој се сећање развија ко платно на разбоју. Ништа Милораду не прича кад се ноћу избезуми од својих страшних снова па се и он тргне из сна, она се само привије уз њега шапћући му: „Спавај, то је неки ружан сан”.
И док се Милици стомак увећава и крупња, она бледи и копни. К’о да јој то дете сву крв и снагу пије. Успорила корак, тешко се кроз кућу креће, стални неки умор што је уз ноћне визије и кошмаре црпи. Броји дане до порођаја, а ни сама не зна и није сигурна кад би требао да буде.
* * *
Стиже и лето. Ливада њихова подно шуме већ спремна за кошење. Беше око Петровдана, дан или два пре, кад Милорад позва комшију Радована да му помогне у косидби. Поранише рано, тек што се петлови огласише па на ливаду стигоше чим је сунца први зрак заблистао по росној трави. Убрзо се јасно зачу удвојено, ритмично фијукање сечива уз шумно падање богатих откоса.
Милица се тешком муком подиже из постеље и некако припреми доручак за њих двојицу. Она сама не могаше већ пар дана ништа да прогута. Неки чудан осећај је давио, к’о да су јој, боже ме прости, неке канџе стисле гркљан. Ногу пред ногу, она се догега са корпом хране код косача. Седе уморно у хлад великог јасена, прво да мало предане, па да постави доручак. Како седе тако осети страшан бол што је оштро пресече преко леђа и снажно уздрма набрекли стомак. Хтеде да викне Милорада али глас је издаде у следећем налету бола. Ноге јој се саме упреше о земљу а она у трену схвати да се порађа. Болови све јачи и учестали, ко да је ножеви секу стомаком, крв јој лину између раширених ногу у часу кад Милорад и Радован стигоше до ње. Збуњен и уплашен Милорад не зна шта би, па клекну поред жене стегнувши је за руку.
„Трчи Радоване по Ружу”, завапи „знаће она шта да ради, родила је троје деце, Богу хвала нормално”.
Радован одбаци косу па се стушти низ ливаду. Изнад шуме поврх ливаде зацрне се намах небо, тамни и тмасти облаци гоњени ветром прекрише сунце. У даљини, из шуме зачу се урлик, ломљава и пуцање грана, к’о да грми ал’ муње не севају. Милорад стави Милицину главу у своје крило, држећи је за руку, сметен и уплашен немушто је поче храбрити да издржи. А она јечи ли јечи, све мање снаге има да се избори са оштрим ножевима у својој утроби. У неко доба, помоли се глава детета између њених отрнулих ногу, а за главом и остали део тела. Милорад само шири очи од страха и не проговара, Милица се мучи и цвили, али не види шта то из ње излази.
„О, света мајко Богородице!”, завапи из гласа Милорад кад се цело створење појави из Милицине утробе.
Глава му црна, боже ме прости, очи избуљене, уста и нос се спојили, а цело тело прекривено оштрим крупним крљуштима к’о у аждаје.
Има руке и ноге али шаке и стопала су му као канџе, савијених и великих ноктију попут орловских.
Не заплака ко беба но испусти неки језив крик из грла да се њих двоје у часу следише од страха. Као одговор јекну и шума још страшнијим криком, појача се она тутњава и пуцање стабала одјекну гором.
Милица се од бола обезнани, Милораду просто лакну јер неће морати да види то створење што је из ње изашло, а оно живо, упорно се копрца и јечи.
Милорад дограби косу па пресече пупчаник и зграби створење да га што даље од јадне жене однесе. Само да га несрећница не види. Потрча пут шуме носећи и косу да му тамо у шуми пресуди. Но како закорачи међу висока стабла, на трен му се зацрне све пред очима, па осети снажан ударац по затиоку и ничице паде преко оштрице своје косе. Крв шикну на све стране, а оно језиво биће испаде му из руку.
Успе једва да изусти „Господе, смилуј ми се”, а душа му већ прхну пут небеса.
У тај зао час као да се из дубине шуме пружише огромне канџе зграбивши то тек рођено језиво биће и нестадоше између дрвећа. А гора намах утихну.
* * *
Кад усплахирена Ружа дотрча са дахћућим Радованом до Милице, затече је сву у крви, очију широм отворених и упртих у небо које беше бистро и плаво. Ружа се прекрсти три пута, склопи јој капке и брзо спусти сукњу низ крваве ноге.
„Шта се овде десило, Радоване?”, плачући упита Ружа. Радован само слеже раменима.
Окретаху се лево и десно, ал’ ни тек рођене бебе а ни Милорада нигде на видику. Чекаше они тако добра два сата па кад се Милорад не појави оде Радован по коња и кола да мртву Милицу кући у село врате, опреме и обаве сахрану уз помоћ осталих комшија.
* * *
Давно се ово збило, кућа и окућница Миличина и Милорадова зарасте у коров и поче сама од себе да се руши. Ливаду подно црне зле шуме више нико косио није. Страх се увукао у сваки дом маленог села. У шуму нико ни да погледа а камоли да у њу зађе. Сашаптаваху се о злу што погоди оно двоје несрећника, реч по реч, тек поново оживе она стара легенда да у црној шуми злодух црне главе и змајског тела хвата залутале младе жене.
