Громови бесно ударају по мрачној земљи, опет је тешко погодити време. Брзо улазим у свој дом и успевам да ухватим све материјале које су ми фалили. Закључам врата, скинем гас маску и почнем да радим на свом времеплову.
Машина је скоро два метра висока и скроз црна. Годинама покушавам да урадим оно што ниједан човек није успео, а то је да се вратим назад у време. Морам обавити ову мисију, јако ми је битно, не само за мене већ и за планету и цело човечанство. Све могуће сам испробао, али ми само фали један део. Како не могу да средим ово… Па да, наравно! Одем до машине, агресивно помешам супстанце, гласан звук се чује, машина убрзава и почиње скакати по плочицама као веш машина. Звук је толико гласан да имам осећај да ћу изгубити слух. Цела просторија се тресе и онда… тишина, машина се умири.
Прође пар секунди и на њеном центру где је округла рупа, сјај се појави, пршти сјај. Да ли сам ја то успео? Ухватим свој ранац где држим најважније ствари за ово путовање, станем испред машине, удахнем и брзо уђем унутра. Сјај ме скоро ослепи и осећам јак бол у целом телу, али таман кад кренем да вриштим, престане.
Паднем на песак, брзо устанем и видим да око мене нема ничега. Погледам на све стране и нигде нема живота. Одлучим да наставим пут, шетам и шетам, мора да је прошло 3 сата. Паднем на колена, још увек нема живота, али онда чујем звук, пришуњам се близу и, ено их!
Видим их, Хомо сапиенс, не могу да верујем, успео сам, стигао сам 200.000 година пре нове ере! Почнем да плачем, али се брзо смирим и пришуњам се ближе. Видим да пију воду и приметим колико другачије изгледају од нас. Имају веће и заобљеније мозгано тело, мања лица, избочине, обрве и истакнутију браду од других древних људи.
Док они пију воду, ја са свог ланца извадим оружје и муницију, у воду сипам велику количину отрова. Моја мисија је тек почела и једино како ћу спасити планету Земљу од уништавања је да избришем човечанство из историје.
