У маленом месту негде у нашој равници, летњи дани споро теку. Током тих топлих и дугих дана главно место где се преплићу све приче и судбине наших јунака је башта кафане „Липов лад”. Четири стола испод две липе. Липе су посадили још у прошлом веку, читав ред липа, све до на крај шора, тада се улица тако звала, где је почињала црквена порта са пар великих и старих дудова. У то време је улица, то јест шор, била сва у ‘ладу, али је зато прашине било до гуше, па и у њој, кад би се низ шор сјурио какав камион на путу до ондашње задруге. Свакако, нови век донео је жељно ишчекивани напредак и улица је асфалтирана и проширена, све у складу са савременим саобраћајним прописима. Додуше, липе дуж шора су посечене, како би било места и за бициклистичку стазу и за тротоар, али су сада сви, без обзира на превозно средство, могли безбедно да се крећу својим делом улице. Уместо прашине сада је ту врели, црни асфалт и шаренило аутомобила, камиона, трактора и бицикала, што са струјом, што без ње. Прогрес је уживање за чула: вид, слух и њух.
Кажу да је чудо што су две липе испред кафане дочекале нови век, мада, прича се и да су се у њиховом хладу пивом крепили радници који су асфалтирали улицу и, сада већ покојни, Бора, багериста и бивши власник кафане „Липов лад”. Бора је имао две ћерке, Мају и Ану, али није за жене да воде посао са кафаном. Зато је Бора своје девојчице послао да студирају. Маја је завршила право, а Ана медицину. После завршених факултета са дипломама у рукама обе су се удале из љубави и запослиле, Маја у export – import фирми њеног супруга, а Ана у градској болници. Анин муж је лекар, као и она, али мало старији од ње што за љубав и није важно. Додуше он као директор градске болнице највише времена проводи по састанцима, мало мање са Аном и нимало са пацијентима.
Бора је тако постао угледни таст. Пензионисао се и кључеве од багера окачио о клин. Ненавикнут на ленчарење сву своју енергију и време посветио је кафани и таман када је посао мало кренуо Бора је умро. По селу се шушкало да је нешто мало пред своју смрт, предао кафану. Да, да предао, а не продао. Бора је, тако причају, склопио дугорочни уговор о закупу са месном заједницом и тако једним ударцем средио две муве: кафана остаје у породици и наставља да ради иако њега, то јест Боре, нема. Власнице су Маја и Ана, али посао у кафану и око ње води актуелни председник месне заједнице. Уз симболичну месечну надокнаду кафана „Липов лад” у новом веку има и нове, додатне функције. Ту се одржавају састанци носиоца културног и привредног развоја места, избори за те исте носиоце, понека прослава, а нажалост све чешће и даћа. Наравно Бори је припала част да прва даћа коју су организовалиу „Липовом ладу” буде његова. Ред је ред.
Већ две године кафану води, то јест, председник месне заједнице је Миломир Башић. Чврст и стабилан момак. Јесте још се момчи, па тек му је 28. Млад, а тако успешан. Факултетски образован. Остало му је само да у септембру одбрани мастер рад на тему „Координација деце школског узраста – разлике по полу” и биће комплетан млади функционер. Круже неки зли гласови који сумњају у „извор” из ког потиче тај рад, али то је нормално: када је неко успешан, онима другима је криво због тога, такав смо ми народ.
Господин председник, Миломир, је веома активан и у културном животу. И овог лета је формирао радну групу која има задатак да организује прославу славе месне заједнице – Светог Илије. Припремљен је богат културно уметнички програм: концерт једне наше велике естрадне звезде, да не помињем сада име, сеоске игре без граница против вечитих ривала из суседног места, који славе Светог Пантелејмона само да би им слава пала у исти дан када и Свети Илија, ал’ то је њима на душу и велики вашар са лепо обележеним местима за сваку тезгу.
Радна група има четири члана: Зоран Мијин – власник ланца продавница робе широке потрошње, Слађан Живковић – председник фудбалског клуба, Уна Миливојевић – директорка основне школе и Урош Спасић – секретар месне заједнице. Председник Башић није у радној групи, он само надгледа њен рад, помаже колико год може, саветима, предлозима и својим везама код виших инстанци.
Остало је још свега две недеље до Светог Илије и време је за састанак радне групе, наравно у башти „Липовог лада”. Скуп је уговорен за 18 часова и Стева конобар је већ у 15h спојио два стола и прекрио их чистим столњацима и на сваки ставио плочице са натписом „RESERVE”, две стаклене пепељаре и бокал са водом. Сваког тренутка очекује да се појави Милица, попадија овдашња, са букетом свеже орезаних ружа из црквене порте, па да их стави у бокал. Стева је до пре пар година конобарисао у иностранству и зна како треба аранжирати сто за важне састанке. Када се чланови групе појаве, изнеће Стева и хладно пиво, киселу и швепс – Bitter Lemon, сад је још рано па ће пиће да се угреје.
Нешто пре пола четири Стева је, стојећи наслоњен на једну од липа, угледао кроз треперење врелог ваздуха, једну прилику која се, чини се, приближава. Била је то Милица на свом електричном розе бициклу.
– Добар дан госпођо. Ви по овом сунцу?
– Добар дан Стево, па шта ћу, замолили ме. Кажу најлепше су Ваше руже и миришу све до улице. Ваљда зато што расту у хладовини порте.
– То је истина. Кад дуне ветар, довде се осети мирис. А где су Вам руже? Да Вам нису испале на путу овамо?
– Нису, нису, ево у цегеру су, извол’те.
Стева узе цегер и из њега извади теглицу.
– Шта је ово госпођо?
– О мили Боже, па слатко Стево, пун цегер слатког.
– Слатко?
– Слатко од ружиних латица. Мирише још лепше него саме руже! – одушевљено изјави попадија.
– Знаш Стево, прошле недеље сам све моје руже преточила у слатко и када су ме замолили да их донесем нисам могла да их одбијем, а ко велим њима се допао мирис ружа. Па ево га фино запакован у теглице. Морам сад да се вратим кући чека ме вечера. Довиђења Стево!
И оде Госпођа Милица. Седе на свој електрични бицикл и бешумно склизну ка другом крају улице. Стева остаде са цегером у руци. Као што рекох Стева је професионалац у свом послу. У бокалу већ има воде, недостају само четири чаше, четири кашичице, а после ће донети лед да расхлади воду. Пар минута касније све је било на свом месту заједно са две теглице слатког од ружиних латица.
Око четири пред кафаном се зауставио комби из којег је, кроз спуштен прозор, провирио Зоран.
– Где си Стево, кућо стара!
– Добар дан госн Зоране. Јел вруће данас?
– К’о у паклу, мој Стево. Идем још до друге продавнице да разнесем робу, него да те питам из које продавнице си узео она два картона вина. Из „Јединице” или из „Двојке”?
– Из продавнице код цркве.
– Ал ме зај…..ју оне моје раднице, појма оне немају ни где им је шта, ни ко шта узима. Страшно мој Стево, страшно. У гроб ће ме отерати.
– Ма младе су, треба им искуства, научиће оне госн Зоране.
– Аха, ‘оће. Него јел’ све спремно за састанак?
– Све сам припремио, госн Зоране, имао сам само мали проблем са ружама, али и то…
Није Стева стигао да заврши реченицу комби је кренуо даље, само се кроз прозор видела рука која или одмахује или маше у знак поздрава. За сваки случај Стева махну два пута, да не испадне некултуран.
На сваких 15 минута Стева би обишао око столова чисто да провери да ли је све у реду и да склони какву трунку која се ту задесила. Бокал и теглице са слатким је однео унутра, изнеће их пред сам почетак састанка, негде око 17:50. Таман кад се Стева вратио у башту за столом је седела директорка Уна. Жена у раним четрдесетим, дуге тамне косе са великим наочарима за сунце.
– Добар дан директорка, леп дан данас. – уз благи наклон, рече Стева.
Ништа, директорка без иједног покрета настави да гледа низ улицу. Стева, искусни конобар, мало прочисти грло па рече:
– Желите ли нешто директорка, нешто да се освежите? Хладну лимунаду, тако нешто?
Уна окрену главу према њему:
– Може Стево, може чашу белог вина али баш хладног. Ако имаш?
– За Вас све директорка, одмах стижем. – и оде Стева лаким кораком до шанка по вино.
Када се појавио са орошеном чашом вина на послужавнику, Уна је и даље била у истом положају, није се померила ни за милиметар. Искусно око конобара знало је да ту нешто дебело није у реду.
– Да ли си ти Стево чуо за botox? Јеси, сигурно да си чуо ко није, а да ли си пробао botox? Па наравно да ниси. Па и немој, мој Стево. На почетку су сви слатки. Показују ти познате личности, како су лепе, како су затегнуте, Стево мој. Без и једне борице, ни, ни. И ти помислиш како ћеш опет бити млада, или млад у твом случају. – и отпи чашу до пола.
Стева заусти да каже како то њој није потребно, како је она… али не стиже.
– И онда још: „Све се дивно поклопило, баш сте на дугом одмору тако да нико неће ни приметити Ваш изостанак, а када се појавите сви ће бити одушевљени Вашим новим лооком”. Тачно је на летњем сам распусту ал’ што ће бити одушевљени…. То сигурно, само што ће сијати од злобе она група из ћошка, код апарата за воду. Е мој Стево, ништа ту човек не треба да се меша. Понека борица па шта. Homo sum: nihil humani a me alienum puto. – и попи ону чашу до краја.
Стева сав у чуду, јер пола тога што је речено није разумео запита:
– Може ли још једна чаша вина?
– Може Стево, сипај.
Стева одјури и за тили час се створи покрај директорке са пуном чашом, полако је спустивши на сто лагано се удаљи пар корака. Уна, овога пута у тишини у пар гутљаја испразни и другу чашу, извади новчаницу од 500 динара и стави је на сто. Стева пожури да откуца рачун и донесе кусур, али га заустави покрет руке са негованим ноктима.
– Нека Стево, нека. У реду је. Идем ја сада. Видимо се касније.
– До виђења директорка. Уживајте у дану. – са осмехом, придржавајући столицу уз благи наклон рече Стева.
„Јесте, баш ћу…” – било је нешто што се Стеви учинило да чује, али није био сигуран због шкрипе столице по бетону. Док је он тако погледом пратио директорку за мишицу леве руке га ухвати Слађан.
– Гледаш Стево, гледаш.
– Ма није то што Ви мислите госн Слађане, него директорка има проблема и тужна је, па се бринем за њу.
– Бринеш, бринеш. Видим ја лепо да ти бринеш, а знам и како би је ти то збринуо. Ајде Стево бога ти не лудуј него ми донеси једно ‘ладно. Сешћу тамо под ону липу. Ајд’, пожури!
– Одма’ госн Слађане. – и отрча Стева по пиво.
Када се Стева појавио на вратима кафане са хладним пивом, за истим столом седели су Слађан и Урош.
– Дај Стево још једно, да се не шеташ! – викну Слађан чим га је угледао.
Ускоро су на столу биле четири флаше. Две празне и две до пола пуне. Слађан и Урош су нешто тихо разговарали, а Стева се држао на одстојању како конобарски занат и захтева, ни близу ни далеко, увек спреман да услужи. Некакав рачун су сводили, јер су тражили и лист хартије и оловку и дигитрон. Таман кад су хтели да наруче трећу туру пића. Пред кафаном се зауставио бели ауто на чијим су вратима била исписана ненаметљива слова: „ПОРЕСКА УПРАВА”.
Стеви испаде крпа из руку, Слађан и Урош брже боље згужваше ону хартију и све нестаде по џеповима, чак и дигитрон. Из аута нико још није изашао. Онда је шкљоцнула брава, врата су се отворила и возач направи читав круг да би стигао до задњих врата која је полако отворио. Из аута се са осмехом на лицу појавио нико други до господин председник Башић.
– Шта сте се смрзли на ову врућину. Је ли вас двојица, шта се домунђавате, а ти Стево живни и дај нешто ладно да се освежимо. – рече Миломир и помери се у страну да изађу и остали путници.
Биле су то Маја и Ана. Среле су Миломира после његовог састанка у Општини и како дуго нису биле у „Липовом ладу” пристале су да крену са њим. Друштво се одмах сместило за припремљене столове. Стева је полетео по бокал и теглице и лед.
– Уроше! – прозва га Миломир – Јел то данас састанак радне групе? – уз пут намигнувши Маји.
– Јесте, господине председниче, данас у 18 часова, овде.
– Па то је за који минут, Уроше. Ајде ти обавести чланове радне групе да се састанак одлаже… јавићеш им за када.
– Одмах господине председниче. Никакав проблем, направио сам вибер групу која се зове „Радна група”. Сад ћу ја то.
И док је Урош куцкао на телефону, Слађан поручивао ко ће шта да пије, Миломир је причао нешто забавно својим гошћама, Стева је доносио теглице слатког од ружиних латица. Маји и Ани се слатко веома допало, тако лепо мирише, као праве руже.
