– Сазвали смо вас овде ради разматрања одређених појединости у вашој биографији и могућим начинима да се унапреди, како бих рекао, на обострано задовољство.
– Добро, изволите…
– Дакле ви сте дошли на ову планету са намером да ’донесете љубав и светлост’ хуманоидној раси, да подстичете дотичне на ’развој свести, разумевање и међусобну кооперацију’ у процесу, да донесете ’нове светлосне технологије на свим нивоима бивствовања, које ће служити само у узвишене сврхе очувања психофизичке виталности’ дотичних и ’олакшању духовног развоја’ на конкретној планети.
– Да, то је био план…
– И како вам тај план иде?
– Па, никако. Не могу да кажем да је ваша рептилска војска крива, јер вас има много мање него нас, а и методи су вам глупи, али људи су толико назадни да шта год да им радите то пролази лагано. И толико је све тешко и немогуће, буквално ме блокирају на сваком кораку. Тако да не, план не иде…
– Оканите се тих глупости, не треба вам то.
– Пих…
– Ви долазите из сазвежђа Волар, дакле Арктуријанац? Како таквом представнику напредне расе може да не дојади боравак на овако прљавој планети…
– Јесте прљава…
– …пуној ових људских гамади, примитивних, глупих…
– Јао, што су глупи, то је страшно!
– …неваспитаних, поводљивих, похлепних…?
– Е то са похлепом не да је страшно, него застрашујуће! Био сам на барем пет мисија до сад у врло забаченим галаксијама Универзума, али такву похлепу нигде видео нисам, тај ниво примитивизма који подстиче таква варварска понашања, мајмуни су за њих узвишена бића. Заиста, и мајмуни имају бољи социјални систем од њих.
– Видим да смо истог мишљења што се тиче безвредних хуманоида, зато смо вас и позвали овде. Били бисте од велике користи нашем тиму. Уз то бисте учинили велику услугу остаку галаксије, да не кажем читавом Универзуму. Ваши таленти и способности би могли да се правилно испоље, а с друге стране не бисмо вас излагали претераном утицају ниже расе. Шта мислите о томе да нам се придружите?
– Знате шта, ја сам толико разочаран и овом планетом и овом мисијом, да ми заиста није ни до чега. Немам никакав импулс ни за прелазак на мрачну страну. Уосталом, мом нареднику се то не би допало…
– Мислим да то није толико важно, ипак сте ви овде а не он, не желите да вам остатак живота на овој мизерној планети протекне у бескрајној досади и кајању? Ипак, ова њихова тела нит су удбона, нит способна, стално им нешто треба, и никад није доста.
– Тела су најгора до сада, ја не знам како они опстају оволико миленијума већ? Дизајн је катастрофа, ја стварно не знам шта је било на памети генијалцима који су их стварали…? Мора да су дали некој деци да их праве…
– То сигурно, зато смо ту ми, да почистимо Универзум од лошег дизајна и нижих животних форми, а остатак ћемо да поробимо, јер томе ипак најбоље служе.
– Да знаш стварно… не може им се објаснити да нису робови, ја им говорим и говорим и они мени, да, да, то је видиш тако, и после тога би неко помислио, просветлили су се, схватили су, кад оно, само траже нов начин да се самопоробе. Уместо да се истински уздигну, они се уздижу на нивоима поробљавања. Ја не знам где то има сем овде…
– Наравно! Све мора нечему служити на свим нивоима постојања, они су изабрали своју сврху, него их морамо само још мало преваспитати, ускоро ће нам у хордама сами трчати да их разврстамо по сврси и важности…
– Ахм.
– Размислите о томе, ипак им се морате осветити, превише су вас малтретирали овде, нисте то заслужили, такав третман да има неко из тако старе и напредне цивилизације, такав ратник, истраживач и просветитељ, не… ми то не можемо допустити. Заслужили сте да вас поштују, ми ћемо се побринути за то.
– Видиш, то о чему ти причаш је у потпуној супротности са свим намерама ове мисије и доласка на ову планету. Да сам хтео да покољем и поробим човечанство, не бих ни долазио, такве идеје се нас не тичу, ми боравимо у потпуно другој димензији.
– Разумем ја то, али морате схватити да ви нисте на својој родној планети и у својој родној димензији, ви се налазите на веома окрутној планети са негостољубивим створењима. И морате остати овде још неко дуже време. Мисија вам не иде, тешко вам је, одсечени сте од свега вредног, од свега што познајете, ви сте такође заробљени овде, и не само да патите колико и ови патетични хуманоиди, него и много више од њих, јер ви њима не припадате, и то знају чак и они.
– Шта ви мени предлажете је да одбацим комплет мисију, ризикујем своју каријеру, замерим се свом нареднику, да бих неколико пишљивих деценија провео у иживљавању својих новооткривених примитивних делова боравком у људском облику, који иначе нису били присутни никада пре ове мисије?
– Па тако некако, мислим да не схватате погодности које ми можемо да вам пружимо. Ви мислите да су деценије тек тако, али заборављате да сте ви овде и доживљавате реалност исто као и ти… хуманиоди, а неколико деценија за њих је читава вечност, за то време могу пет пута да се венчају и разведу, израђају десетине малих гамади, промене двадесет послова, оснују петнаест фирми, упознају хиљаде својих сународника, побију стотине истих, и тако даље…
– Искрено, колико год било, ја се кад-тад морам вратити на свој брод.
– Како се можете вратити са поносом ако имате потпуно неуспелу мисију? Док, с друге стране, овде можете врло успешно радити за нас, и допринети човечанству на други, ефикаснији начин.
– Врло лако, рећи ћу да су били превише глупи и примитивни да се спасу. Господо, ја морам сад да кренем, колико год ми пријало клеветање људи са вама, имам нека неодложна посла.
– Молим вас да размислите о овој понуди и јавите нам о вашој одлуци. Знајте да ће ваша вожња кроз живот бити на много вишем нивоу, достојна неком вашег калибра.
– Хвала вам пуно, размислићу. Једино што, за разлику од вас који доносите одлуке само за себе, због себе, ја ипак, и даље, одговарам некоме изнад.
