А посебно ме је нервирао њен шешир. Гарантујем да га није скидала ни док спава. Живјела је на трећем спрату, па из објективних разлога нијесам могао у пролазу да завирим и уопште се не зачудим колико сам у праву.
Јастук јој не треба. Увијек га је имала на глави. Можда је спавала и док је била будна, док смо шетали. Зато је, с времена на вријеме, знала да изусти: „Причај нешто”. Као да се буди. А ја причу од почетка. Мислите да је прокужила? Ма, какви.
Њој је само шешир био важан. Чак је и главу држала укочену не би ли му направила што бољи угођај, да га не труцка и љуљка у случају да има морску болест.
Сигурно мислите, шешир па шта? Вјерујте да бисте ми одмах изјавили саучешће да знате какву сам несрећу имао поред себе, а шешир је само појачавао трагедију у којој сам се налазио.
Спој ње и њеног шешира био је ултра идеалан. Она тако сићушна, спремна за трен да се затури, а њен шешир тако огроман да сам често имао осјећај да је само њега послала на наш састанак.
Шешир је био њен ручни рад, исплетен у црној боји и од толико вунице колико се, вјероватно, произведе у једној смјени неког хиперпродуктивног вунарског комбината.
Ко зна колико јој је требало времена да исплете то чудо које је само њој давало за право да га зове шеширом.
Као да је исплетен да под собом окупи цијелу југословенску ватерполо репрезентацију, чији се долазак, са златном медаљом из Аустралије, очекивао сваког часа.
Због величине њеног шешира били смо ускраћени да боравимо унутра, само су нас привлачиле шетње или, у крајњем случају, адекватне баште пространих угоститељских објеката.
Разумије се да су нам могућности за љубљење биле ускраћене. За те потребе патентирали смо слање пољубаца на даљину, без обзира на то што смо били једно поред другог.
Често нијесам ни провјеравао да ли се налази испод тог њеног неизбјежног дијела конфекције. „Ипак се креће”, дало се примијетити и то би било све што наводи на њену присутност. Углавном сам се дружио са шеширом, којем је она била само моторни погон и у друге сврхе нам није служила.
Кад је рекла да плете нови шешир, с пажњом сам је саслушао до краја. Била је прилично тајанствена у откривању детаља, али сам јасно ухватио кад је поменула да ће га урадити од конца од којег је требало да извезе бијелу лалу и њоме украси претходни шешир. Биће то нешто далеко скромније, помислио сам, претпостављајући да украс не може бити већи од онога шта се њиме украшава.
Одмах сам организовао банкет са друштвом. Лумповали смо три дана, а многи су се питали зашто, јер, нити ми је слава, нит’ се зовем Ивко.
„Најзад ћемо моћи да се умијешамо у народ”, озарило ми се лице и, коначно, вратио осмијех. Моја љепша половина (не рачунајући шешир и већи дио ње) одлучила је да ми изађе у сусрет и смањи доживљај на глави.
Послије три мјесеца имала је нови шешир. Овај је, истина, био мање црн, али, нажалост, далеко црњи од претходног. Под бијелим шеширом, у којем се довезла, нијесам могао да је пронађем. Под њим сам се и ја сакрио и од тада нико више није знао гдје смо.
Пошто сам, ево, међу вама, рећи ћу вам у повјерењу: ја сам се извукао захваљујући рупици за коју јој је зафалило пређе.
