Доспео је негде, није знао ни сам где. Око њега је био камен, прах, земља, жега је била огромна. Налазио се на неком несвакидашњем месту, суша је била велика, камени кипови свугде. Погледао је са руба, био је на пустом острву. Пигмалион је имао рупу у сећању. Последње чега се сећао је да је био на Данима вина посвећених Дионису, да је радио статуу бога Ареса, попио чашу вина, наздравивши са неким племићима и обрео се ту. Чу глас Пигмалионе.
„Знаш ли зашто си овде?”
„Ко је то?”
„Ја сам Химера, претварам људе у камен. Ти си пијан говорио лоше о Аресу, мом господару, говорио си да служиш само Афродити. Да је Арес млакоња који је побегао када је Хефест ухватио њега и Афродиту у љубавном заносу.”
„Сада се сећам, рекао сам то. То је чињеница.”
Појави се Арес.
„Пусти ме да згазим црва! Склони се, Химеро!”
„Згази ме, али чињеница је да си кукавички побегао, а она је платила заједничку прељубу.”
„Нећу те убити Пигмалионе, али ако побегнеш са Острва, проклећу те! Никада се нећеш оженити, ни имати децу и нећеш знати шта је љубав и које су то слатке муке, ни патња, када је Хефест казнио Афродиту.
„Гаде! Само жене проклињу! Да си ми раван и можемо да се боримо, показао бих ти где ти је место!”
Претвори се Арес у Лава и јурну на њега. Али Пигмалион је имао огромну снагу у рукама, јер је био најбољи вајар на Коринту. Ударио је Ареса, овај се осећао, као да га ударио Херкул и био изненађен, како је насрнуо на њега и почео да га удара. Долете и Химера, поче да му чупа кожу са леђа, али Пигмалион се тукао и није одустајао и, иако у ожиљцима и крвав, тукао се и Арес побеже, а Химера се склупчала и глумила да је рањена, али је хтела да га скамени.
„Бежи Аресе, кукавице, одрезаћу ти мушкост на свакој статуи, нека цела земља зна да си млакоња и жена!”
Арес бежи и прети, и сâм изненађен снагом обичног смртника. Није знао да је мајка на самрти Пигмалиону исцртала руне на леђима и захваљујући њима је имао надљудске моћи. Химера крену на Пигмалиона, али он се сети приче дадиље и бајки пред спавање. Химера се највише боји воде, не зна да плива. Удари га Химера силовито, он се спотаче и паде, скотрља се низ камење на плажу. Лежао је, не дајући знаке живота. Химера крену да га скамени, отвори очи, он је удари у очи каменом, ухвати је чврсто и ускочи са њом у воду. Удави је. Арес је беснео, ветар је дувао, претио је Пигмалиону. А овај му само рече:
„Ти си следећи!”
Можда делује шашаво, али Арес се препао. Зевс је гледао и није веровао да Арес, немилосрдни моћни ратник устукне пред неким, и сетио се Аполоновог претварања у лабуда, љубави са Хеном, Пигмалионовом мајком и да је Пигмалион његов син. Аполон је мрзео Ареса, јер је био грубијан, и одмалена исмевао његов осећај за лепоту, уметност и естетику. Био је сиров, ратоборан, крвожедан. Тукли су се због наклоности девојака и нимфи, претварали у животиње и дрвеће, попут оца Зевса. Арес је у наступу љубоморе убио Хену, јер га је одбила, а њен син беба, остао сироче. Преко Афродите Аполон се бринуо о сину, чије је скулптуре обожавао и често посматрао. Изнервирала га је Аресова клетва, али сети се како да му доскочи.
Сви скамењени људи вратише се у људски облик. Објаснио им је шта је било. Славили су га, а ту је био и Арго градитељ бродова. Покренуо је све да направе брод и оду са острва. Седевши поред ватре, поред њега седе седи старац.
„Синко, желим да направиш женску фигуру статуе, најлепше икад створене и посветиш је Афродити.”
Аполон је имао белег на руци у облику српа.
„Мајка ми је умирућим дахом рекла: ‘Руне ће те штитити! Познаћеш оца по белегу српа на руци, пронаћи ћеш га у Делфима’.”
„Оче!”, загрли га.
„Пигмалионе, немамо сад времена, Арес не сме да зна нашу тајну. Када дође време, појавићу се. Сети се, ко спозна себе самог, тај је свемоћан, тада ћу се појавити”, и претвори се у галеба и неста.
***
Изградња брода је текла брзо, и после пар дана отиснуше се кући. Дошавши кући радио је скулптуре и затворио се, нигде није излазио.
Арес се смејао. Био је срећан, Пигмалион неће имати наследника. Али све време, док је био затворен, он је радио женску статуу. Била је прелепа, савршених облина. Прелепог носа, пуних усана, лепих црта лица, грлио је, мазио, љубоморно чувао за себе. Дадиља Хелида дође један дан и рече му:
„Знам за Ареса, одгајила сам те, пусти статуу, знам да немаш породицу. Желим да се ожениш и будеш срећан. Ако останеш сâм, све је узалуд!”, бризну у плач и оде.
„Афродито, дођи и види најлепшу статуу, коју сам посветио теби и мом оцу!”
Заспао је и видео себе како су му руке постале ватрене, како их је прислонио на кип, и статуа оживела.
Спознај себе самог и бићеш свемогућ! И сети се.
Покушао је, али ништа. Само њу је желео. Поче да бесни, ломи. Крену по острву, свим статуама Ареса на острву исекао је мушкост, био црвен од беса. Арес је гледао бесно. Спустио се и почели су да се беспоштедно бију на обали. Појави се и Аполон и здруженим снагама почеше да бију Ареса, али умеша се Зевс и склони Аполона.
„Убићу те гаде, убио си Хену! Ти си отац овог вајарског гада, уништићу вас обојицу!”
Тишина.
Зевс удари муњом и одбаци сву тројицу и нестаде.