Уопште нијесам имао представу како ће све да се заврши, али кад сам већ ријешио да продам слике, хтио сам, узгред, да позовем себе и на своју прву и посљедњу изложбу.
А имало је шта да се види. Слике су ми биле врхунске, како скромно кажу они најстрожији критичари. С обзиром на то да су били у праву, изабрао сам најбољу дестинацију. Спаковао сам своје слике и – правац Свети Стефан…
Стигао сам доста рано, док особље познате галерије још није успјело да буде надрндано због врућине и свега осталог.
Нијесам знао да постоји галерија на Светом Стефану, али сам је из прве пронашао.
Кола сам оставио тамо, с друге стране моста, а ја сам ушетао на свето полуострво с рукама у џеповима. Да сам имао браду и бркове, качкет или бар лулу дувана, него ништа. Грлом у јагоде. Али, добро, знам да ми је покриће у пртљажнику аута.
Нијесам се дао упецати као Фикрет Абдић са тада актуелним мјеницама без покрића.
Пошто сам добио визу за разговор са управником галерије, нијесам губио вријеме:
„Кад могу да поставим слике?” – питам.
„О, каква част” – зачуо сам женски вокал и схватио да је управник, заправо, управница.
Одмах се примијетило да сам јој симпатичан.
Гледала је слике једне познате балканске умјетнице на којима се башкарио екстремни мушки екстремитет и била је увјерена да је ова користила модел управо свог колеге, заиста мислећи да сам тип из Мачве. Тих неколико примисли било је довољно да већ почне да ми чини уступке и да буде срдачна…
„Дошли сте раније него што смо вас очекивали. Како сте путовали? Како је у Мачви?”
Признаћу, било ми је драго што су ме очекивали, али о каквој Мачви ова трабуња није ми било јасно.
„Галерија је већ спремна за ваше поставке и не морате чекати прексјутра, како је договорено.”
То је, дакле. Дошао сам у правом тренутку да заузмем нечије мјесто. Нико ми није тражио личну карту и ја сам лако прихватио да сам господин Илић од Мачве. Добро је да су овдје чули за њега, али га нијесу и видјели. Можда их, богтезна, није ни занимао. А биће најтачније да је управница у тоталној конфузији и да су јој само те безобразне димензије запале за око, не знајући како да их материјализује и доживи.
Већ исто вече моје слике су висиле по зидовима реномиране галерије, а изложбу је отворио градоначелник овог полуострва на Јадрану.
Из разумљивих разлога избјегавао сам телевизију и новинаре, а сјутрадан сам неизоставно позвао дотичног од Мачве, представио се као управница, и саопштио му да због кречења галерија неће радити наредних петнаест дана. Који ће ми. Само да ми смета.
Још у току ноћи сам (уграбивши да се истргнем од распасане, средовјечне управнице) на сваку слику доцртао покоју дрвену кладу, а ла Илић од Мачве, и за пар дана успио све слике да распродам. И то по екстра цијени!
Кад сам се трећег јутра пробудио, зинуо сам од чуда. То што сам видио у огледалу нијесам био ја, већ Илић од Мачве лично…
Дао сам гас и на вријеме стигао на Свети Стефан. Бавећи се трговином умјетнина, те године сам на мору зарадио лијеп џепарац.
Још чекам своју прву самосталну изложбу.
