Возим се сатима уназад. Нисам хтела авионом, желим да о свему добро размислим док путујем код деде. Воз лагано клизи шинама, смењују се њиве, пашњаци, шуме и пропланци. Гледам и трудим се да сваки детаљ упамтим, како бих то пренела на платно. Поред мене је комплетан прибор за сликање, све је то купљено кад су ме примили на факултет. Очи ми се пуне сузама док сећања навиру попут филма премотаног уназад.
Читав живот сам маштала о сликарству. Од малих ногу сам мољакала родитеље да ми купују бојице, фломастере, касније боје, палете, мастила и четкице. Мајка је у нашој кући била доминантна, тата је увек био по страни некако, док једног дана није покупио своје ствари и отишао. Са мамом је мало ко могао изаћи на крај. Она је одрасла поред деде, очврснула и постала позната сликарка временом. Све што ја носим у себи, носим захваљујући њој. Као родитељ је одувек била хладна према мени, мислим да скоро никада није испољила љубав коју сам виђала у домовима својих другара. Волела ме је на неки чудан начин, само њој својствен. Како сам одрастала, тако сам схватала да се уствари плашила да не будем повређена као што је она била. Расла је поред строгог деде, са временом је постала готово иста као и он. Њих двоје се не чују месецима, живе раздвојени на два краја света, а и нас две се чујемо све ређе откад сам прешла у школу која је у другом граду.
Јавила сам јој да сам примљена на факултет. Обрадовала се и назвала да каже да је частила све своје пријатеље тог дана. Нисам имала срца да јој кажем да одустајем. Смислила сам други план и надам се да ће ми се он бар испунити. Зато сам сада на путу код деде у Енглеску. Покушаћу да њихове животе доведем у ред, кад већ свој не могу.
„Наташа Лазић, уђите молим вас. Стигли су ваши резултати. Знам да је ово рутински преглед због пријема на факултет али вести нису добре. Желите ли можда да обавестимо ваше родитеље или хоћете да све пренесемо вама?”, љубазно је упитала докторка.
„Молим вас, волела бих да сам упозната са свим појединостима”, додала сам чврсто решена да узмем судбину у своје руке, каква год она била.
„Све што смо досад урадили указује на веома ретко обољење и не доноси више од једне године живота, на жалост. Не постоји лек који би ту био од неке помоћи. Искрено ми је жао што вам ја то саопштавам”, рекла је на крају.
Нисам се пуно изненадила, некако нисам себе никада видела тако далеко као што је стигла моја мајка. Нисам се могла замислити у атељеу, да сам окружена новинарима и репортерима. Све је то за мене од првог дана изгледало као неухватљив сан, сада знам и зашто. Изашла сам тихо из ординације, несвесна да глас од себе нисам пустила. Једно сам знала; кући се не враћам! Не бих поднела израз маминог лица када јој саопштим да сам напустила факултет, нити бих поднела бол којом би она дочекала ову вест коју сам ја управо примила.
Сада сам могла да се опустим и препустим судбини. Мајка мисли да сам уредно уписала факс, деда ме не очекује мада сам сигурна да је код куће. Има своје животиње које му по цели дан праве друштво и знам да је срећан уз њих. Свако лето ме је мама слала њему на село. Стигла бих у Лондон, где би ме он сачекао и својим џипом одвезао кући. Сада сам сама, неће ме нико дочекати, није ми проблем да се таксијем пребацим до њега. Воз је полупразан, све више људи користе летове данас. Скоро да и нисам тренула све време, помало поспана узимам своје ствари и напуштам превоз.
Заустављам такси испред дединог дворишта, све је као и до сада, уредно и сређено са по пар ситних измена. Прилазим кући са блоком под пазухом и кофером у руци. Чуди ме да није чуо ауто и да већ није на вратима. Њему ништа не промакне и слух му је изоштрен тако да сваку промену региструје. Спуштам кофер и хватам се за браву истог трена кад и он. Добро је, чује још увек, помислим. Отвара врата, шири ноздрве у чуду, уста криви у неку гримасу, док су му очи исколачене у неверици. Пуштам га да се сабере и умири а онда полако изустим: „Смем ли да уђем?”. Склања се у страну још увек без гласа, користим то да се увучем у његов топли дом. Погужвана сам од дугог седења, промрзла и гладна. Знам да ће суочавање са њим тешко ићи али шта се мора, није тешко. Сигурним кораком идем ка кревету где спуштам уморна стопала, чекајући паљбу његових питања. Не дешава се ништа. Он ми окреће леђа сипајући нам чај у чаше. Седа за сто и даље без гласа. Пијемо чај у тишини, нико не проговара. Мораћу ја да је пресечем изгледа. Гутам пљувачку кад чујем њега:
„Угинула ми је Бела прошли месец. Нисам стигао да јој помогнем око коћења.” Премотавам филм уназад, треба се сетити ко је Бела.
„Жао ми је деда, да сам то знала, дошла бих раније да помогнем. Нисам видела Меду, да ли је он добро?”. Развезао ми се језик па мељем као навијена.
„Сви су ту и добро су, само моје Беле нема”. Сетих се у моменту његове омиљене козе, била је бела као снег, тако је и име добила.
„Деда, ја сам дошла да живим са тобом. Пре него што било шта кажеш, молим те да ме саслушаш и не прекидаш.”
Климнуо је главом, што би требало да значи да се слаже. Удахнула сам дубоко и испричала му последњу годину у детаље. Посебно сам истакла колико смо се мајка и ја удаљиле и колико неће ни приметити да сам овде. Слушао је пажљиво, видно се тргао кад сам му саопштила дијагнозу са којом сам се ја одавно помирила.
„Добро, биће како ти желиш. Трудићемо се обоје да ово буду наши најлепши заједнички тренуци”. Није поменуо моју највећу жељу због које сам уствари и дошла. Пустићу да прође мало времена, одлучила сам, опет ћу му је поновити.
Полако смо се навикавали једно на друго. Он се видно променио, остарио је и изгубио онај сјај који је увек имао у очима. Није дозволио да ја то приметим, смејао се углавном на свој рачун, понекад на мој а и на рачун својих љубимаца. Ја сам углавном сликала, ту сам заборављала своје проблеме и ту је цео свет био мој. Телефон је ретко звонио, ја сам свој мобилни искључила по доласку, па нико није ни знао да сам код деде и да је потребно окренути фиксни број. Никоме нисам јавила резултате лекарског прегледа, нико није морао о мени ништа да зна. Своју тајну носимо само деда и ја. Он је устајао у зору, одлазио у свој рај међу воћњаке и животиње а враћао се око поднева са пуним кесама намирница. Јели бисмо понекад у тишини, али углавном у пријатној атмосфери. Ја сам имала све мање апетита, видно сам мршавила што је он морао да примети. Ничим то није показивао, само су га очи одавале. Оне су потпуно изгубиле свој сјај и у њиховим дубинама су се назирале празне јаме ништавила. Живнуо би једино док је посматрао моје цртеже, на њима су биле живе боје природе свега што нас је окруживало. Један цртеж сам вешто скривала од његових очију, њега ће видети када за то дође време.
У мислима сам поново са мамом. Спрема мој ранац за школу и пита онако успут:
„Како је било код деде на селу? Да ли сте причали о мени?”
Сигурна сам да јој је требало много снаге да то питање превали преко усана. Грчевито стиска мој ранац, видно се унервозила.
„Јесмо понекад и о теби говорили мама. Деда је хтео да зна како изгледаш сада, какве су ти слике и шта је на њима; питао ме како ти иде посао са њима и да ли си задовољна. Једном ме је питао да ли си срећна.”
„Шта си му одговорила на то питање?”, питала је обореног погледа.
„Рекла сам му да бисмо сви били срећнији да смо близу и да нема те удаљености између нас.”
Мислим да су јој се очи испуниле сузама и то је једини пут да сам видела колико је јака њена бол. Сада, док се мој живот лагано гаси јер су несвестице све чешће и повратим скоро све што унесем у себе, покушаћу да умањим њену бол. Остало је још мало да довршим слику због које сам овде, молим се да имам снаге да је завршим и да је време на мојој страни. Написала сам два дуга писма и сакрила их иза слике. Још увек се нисмо чуле, прошло је скоро три месеца откад сам овде. Позвала сам је више пута са дединог телефона али није била у стану. Можда је и боље тако. Бојим се да ми у гласу не осети лаж, мајка увек све зна, колико год ми мислили да умемо да слажемо.
Дани су се смењивали, слика је завршена а ја сам везана за кревет, немам више снаге да устајем. Деда је ту кад год очи отворим, не знам кад обилази своје љубимце. Слабашно му се осмехујем, немам снаге ни да говорим. Стиска ми руку с времена на време, прича ми приче из своје прошлости а ја стварам те слике у глави и опуштам се уз њега. Мисли ми одлазе у галерију, моја је неким чудом. Гледам све слике које сам овде насликала, висе са свих страна а галерија је пуна људи. Сви су одушевљени, пљескају мени и уживам у свом успеху. Поред мене је мама са једне а деда са друге стране. Аплаузи се чују са свих страна, у центру сам и овај успех је само мој. Уживам стискајући деди руку, желим да овај тренутак траје заувек.
* * *
Милан је пао на колена поред њене постеље, плакао је као никада до тада. Наташа је изгубила своју битку са животом, ту пред њим је само заспала вечним сном. На лицу је имала осмех и сигуран је да је отпутовала у неки бољи свет. Није се померио ту ноћ са њеног узглавља, није спавао, само је гледао.
Весна данас није радила. Седела је на тераси размишљајући да изненади Наташу и скокне до њеног факултета. Изгледа да јој је телефон у квару, покушала је да је контактира више пута, све је било узалуд. Није је то бринуло пуно, њих две ионако ретко контактирају али је сада била знатижељна како јој је на факултету који је некада био и њен. Занета својим мислима, једва да је чула звоно на вратима. Лењо устаје размишљајући ко би то могао да буде у ове преподневне сате. Гости су јој ретко навраћали а и они који су долазили, претходно би се најавили.
Отворила је врата и остала без гласа. Испред ње је стајао старац, то би требало да јој је отац али је толико остарио да га је једва препознала. Гледали су се не проговарајући. Била је по први пут виша од њега, стајао је оронуо, погурен, блед и преморен. Несвесно је загрлила његово тело и увела га унутра. Нису причали. Донела му је чашу воде коју је он захвално прихватио. Дрхтавом руком је извадио писмо и предао јој. Узела га је док јој се цело тело тресло.
Драга мама,
док будеш читала ово писмо, које ти је, надам се, уручио деда лично, молим те да ме не осуђујеш. Нисам остала на факултету, нисам успела да стигнем до трона на коме си ти, нисам те достојна али сам томе најмање крива. Судбина меша карте, ми само играмо како она одреди. Опрости што сам те оставила у незнању да сам болесна, нисам знала како ти то рећи. Отишла сам ненајављена код деде, надајући се да ће ме примити и сачувати моју тајну до краја. Моја једина жеља је да деда и ти останете на истој адреси и да он никада више не буде сам. Да само знаш како је лепо код њега. Имала сам идеје за сликање и нико ме у њима није ометао. По њему ти шаљем сликовити приказ онога што желим. Знам да ћеш разумети, знам да ћеш схватити, зато што сам твоја.
Наташа
Весна је испустила писмо из руку, склизнула поред дединих ногу и горко зајецала. Плакали су обоје над судбином која их је задесила, над својим животима и на горку истину која је као громом погођена пала између њих. Предуго су скривали и гушили љубав коју су поседовали; пустили су корење на два различита краја света, све због поноса и неког тихог страха од изливања нежности. Спаковали су своје животе у кутије, направили зидове око себе и тако преживели до данас. Сада су све баријере сломљене, губитак који их је задесио, пробудио је све што се годинама таложило у њиховим душама.
* * *
Галерија је препуна људи, слике висе са свих страна, само је једна слика издвојена и као стуб стоји изнад свих. На слици је двоје људи а између њих стоји анђео који их повезује. Позната лица са платна посматрају заинтересоване госте у галерији. Весна и Милан стоје са стране, диве се изложби и њеној посвећености. Дошли су обоје са села у коме сада живе, да испуне Наташин сан и подигну њено име међу звезде.
Драги деда,
бринула сам како ћеш ме дочекати и како ћеш са мном издржати до краја. Сада знам да је мајка јака на тебе, да сам и ја таква јер сам и ја твоја, да заједно можемо све. Молим те немој бити тужан јер желим да живиш и посветиш остатак живота мојој мами а твојој ћерки. Осећам да ће се мој сан остварити и да ћете обоје наставити да живите овде где су нам корени.
Твоја Наташа
