Некаква сподоба у кишном мантилу непомично је стајала на капији гробља. Узалуд је вампир чекао да се сподоба удаљи како би без страха изашао.
Пред свитање, вампир је морао да ускочи у један од својих сандука и ту предани јер се, као и сваки вампир, плашио дневне свјетлости.
Ни сљедеће вечери није имао среће. Сподоба се није помјерала с капије, не дајући повампиренима да напусте гробље.
Исто се понављало стотинама година.
Обични свијет је дању природно функционисао и туда пролазио. Једнако се чудећи зашто је споменик сподоби баш ту постављен. Али ником није пало на памет да га одатле уклони, остајући вјечно у заблуди да су вампири бапске приче. И не слутећи шта би се десило да споменика нема.
А вампир бјеше жедан крви за десеторицу најжеднијих. И та се жеђ константно увећаваше. Само да се једном не осмјели и закључи да је сподоба нежива – не смијем ни да помислим шта би после било. Јер сељани бјеху без вјештачких арома, здрави и што је најгоре – пунокрвни.
Ноћ је. Наратор стоји крај воштане фигуре опаке сподобе и опази слијепог миша који туда пројури. Али нам о томе ништа не рече. Ни да је то можда онај несрећни вампир у другом обличју. Зато пазите и на наратора. Ко зна за кога тај ради?
Ноћас берите кожу на шиљак. Не могу вам рећи ништа утјешније. Запушите сваку рупу кроз коју би могла да улети ова крилата слијепа неман, и чекајте. Чекајте да вам се зарију два зуба у врат. Ноћас вам је бити или не бити.
Ја одох да прославим свој 520. рођендан. Умјесто торте, обећана ми је сељанчица једра.
Ако одговара твом опису, млада дамо, видимо се у угризу на први поглед. Тачно у поноћ и два минута дубље у мрак.
