Покушава ли он мене да престрави или сам ја њега престравио својом појавом коју је морао да прикаже на себи? Да ли овде заиста неко треба бити уплашен? Не, није то сигурно.
Одраз није биће, барем досад није био, зар је то заиста неопходно напоменути? Зашто уопште покушавам да претворим, да сматрам ову утвару, ову алу, нечим, неким другим, ко није ја? Ово сам ја, то сам ја, ја…! Колико бих се сада слатко вратио на мисао, колико би ми само један мали осмех утехе на мом лицу, као последица тога што знам да то нисам ја, донео смирење. Ко зна кад бих се сетио тога да је, у том случају, неки туђинац запосео моје огледало. Да ли бих икад и схватио и био свестан тога колико је то све глупо, апсурдно и нелогично? Можда, не знам.
Али, то, с једне стране највећа срећа, а с друге највећа жалост, није случај. Ово бледило, ова увијајућа, болесна фигура, сам ја. Ово једноставно лице је моје лице. Ова црна, најбеднија могућа одећа је она коју ја носим.
Ја сам бедник, не јадник, јер се јадник сажаљева, бедник то не заслужује, бедник је сам себе тако обликовао. Али, онда, када сам и како постао, ово? Можда сам одувек овакав и био, можда се свет ипак сажалио па ме није због тога морио. Никога свет не жали, сви смо сједињени у правди његове неправде. Како онда никада нисам чуо ни видео подсмехе других?
Чекај, ако је подсмех, то и не треба да видим, то је и поента, ретки ће се смејати право у лице, то само најхрабрији сме. Каква црна храброст, да се попљује по оваквом приказу, то може било ко да учини. Да нисам ја погрешно увидео? Па да, чула су варљива, једино је за мисао доказано да постоји. Да није ово први случај варљивости мисли? Не, није, јер ја себе видим као нормално биће, кад савијем главу и пружим поглед ка поду.
Добро, чекај, сачекај, удахни. Ово си ти, прихвати то на овај или онај начин. Хајде, рационално размишљај, остави по страни дубље проматрање са неке висине. Дакле, себе у огледалу видим као ову, ствар, али руке, ноге, оно што могу видети и сам, све је то нормално.
Дакле, ипак, ова, ствар, нисам ја. Не сањам, то знам, јер не бих знао да сањам, то је позната чињеница. Чуо сам једном како, када би неко у сну рекао ономе који сања да заправо сања, овај што сања би од шока могао умрети. Мени нема ко да каже, а не могу самом себи да то изрекнем. Да могу, досад бих умро. Да нисам, онда, умро већ? Не, то је превише очита теорија, помало и досадна. Ко каже да мора бити забавно? Истине су једноставне.
Чекај… Чекај, чекај, чекај! Истина, па истина! То је то! Ово је једноставан човек, ствар, ала, шта већ. Ако је рефлексија мене, онда сам и ја једноставан, обичан! Просте боје, обичан изглед, то је то! Просте боје, обичан изглед, бедна одећа, гола стварност, то је то…
Увијају се боје, ормар, врата, под, плафон, оквир, ја… Све просте стварности, просте измуљане боје…
Осећам како вичу, не чујем, осећам. Викнуо бих и ја, али не желим то да чујем, радије ћу наставити да просто осећам.
То је то, решено је све…
