Јахао је на челу колоне. Свуда около су се протезали бескрајни пашњаци и брежуљци. Дивљине америчког запада. Иза њега су јахали његови људи. Дванаест веома способних и одважних мушкараца. А поред њих ту је био и Млади Вук, ратник Чејена којег су повели на овај пут. Он им је, на некакав начин, био водич. Додуше, не својом вољом. Али, није имао пуно избора.
„Већ сатима јашемо. Требали бисмо направити паузу”, у једном тренутку је рекао његов пријатељ Кит.
„Можда си у праву. Овдје је добра локација. Направићемо предах”, рекао је он. Сјахао је са коња и узео гутљај воде из чутуре.
И остали су сјахали. Сви су били уморни. И несумњиво им је добро дошло да мало предахну.
„Да ли смо близу локације о којој смо разговарали?”, упитао је индијанског ратника који је стајао испред њега.
„Да, близу смо. Још сат времена јахања”, одвратио је Индијанац. Није дјеловао расположено. Он је овдје био против своје воље. Био је заробљеник који је морао да их одведе тамо гдје су намјеравали да стигну.
„Стићи ћемо прије сумрака, Биле”, констатовао је Кит. Испио је гутљај вискија из плоске и затим смотао цигарету. И он је учинио исто. Узео је мало укусног вискија, а затим је запалио цигарету. Повукао је неколико димова и гледао у пространства испред себе. У дивљу прерију која се протезала унедоглед.
„Опет вас морам упозорити да то не треба да радите”, рекао је Млади Вук. Био је веома озбиљан. „Оно што намјеравате је светогрђе. И то се не може добро завршити.”
„Не пролази то код мене, Индијанче”, одвратио је Бил. Био је самоувјерен и одлучан. С висине је гледао чејенског ратника који га је упозоравао. „Мене не занимају бајке. А посебно не ваше индијанске бајке.”
„То није бајка. То је истина”, самоувјерен и дрчан био је Чејен. „И то ћеш ускоро сазнати.”
„Немој се зајебавати са мном, Индијанче’, грубо је одвратио. И смркнуо се. „Ти само требаш да нас одведеш на локацију. И ништа више од тога. Све друго је моја брига. И када све буде готово, када уловимо оно што тражимо, онда си слободан да идеш. Можеш да се вратиш у своје племе.”
„У реду је, Биле”, укључио се Кит. „Млади Вук је Чејен. И он поштује традицију и вјеровања свог народа. Он не мисли ништа лоше.”
„Свеједно. Ми смо овдје са циљем. И тај циљ ће бити остварен тек онда када уловимо бијелог бизона”, одлучно је рекао. Испио је наредни гутљај вискија и затим повукао дим цигарете.
Он је био искусни ловац. Бавио се ловом на бизоне. И био је веома добар у томе. Али, одувијек је желио да крунише своју каријеру ловца једним истинским трофејом. Желио је да улови ријетког бијелог бизона. Индијанци су ту животињу доживљавали као свету. И за њих је бијели бизон био попут бога. Међутим, то њега није занимало. Њега је само занимало да оствари оно што је замислио. И због тога је био овдје, заједно са својим пријатељима и сарадницима.
Послије пола сата, наставили су да јашу према западу. Журило му се. Желио је прије мрака да стигну на локацију гдје се, наводно, појављивао фамозни бијели бизон. Њих је било веома тешко пронаћи. Били су изузетно ријетки. И због тога су и били изазов. Али, сада је имао провјерену информацију о једном који се кретао овим подручјем. И био је примјећен прије неколико дана. То су му рекли Чејени. Развезали су језик послије мало „ватрене воде”. И признали су му да су га видјели. Сада је Млади Вук требао да их одведе на тачну локацију. А онда ће он да заврши остало. Уз помоћ своје винчестерке.
Јахали су још сат времена. И напокон су стигли на брежуљак са којег су имали поглед на долину испред њих. Примијетио је крдо бизона. Кретало се у даљини. Узео је двоглед. Све су били обични бизони. Није примијетио бијелог.
Сјахали су са коња и стали на ивицу благе падине према зеленој ливади која се простирала испред њих. И Кит је узео двоглед. Разгледали су околину и тражили.
„Нема га. Све су обични бизони”, рекао је Кит.
„Да, нема га. За сада”, одвратио је он. Упорно је гледао у пространства испред себе и чекао да примијети нешто.
„Можда зна да смо овдје? И не жели да се покаже”, рекао је Индијанац.
Бил се окренуо и љутито га погледао. Није му било до зезања. Нити је желио да губи вријеме у расправама са Индијанцем.
„Немој се зајебавати са мном”, рекао је. „Боље за тебе је да се појави. Могао бих да помислим да си нас лагао и замајавао читаво вријеме. А то, свакако, не би било добро.”
„Можда би било боље за тебе да сам те замајавао”, одвратио је Млади Вук. Опет је био дрчан.
„Да ли си ме лагао? Да ли смо бадава дошли овдје?”, упитао је он. Пришао му је и стао је пред њега.
„Шта ти мислиш?”
Снажно га је гурнуо и Индијанац се срушио на прашњаво тло. Стао је испред њега и одлучно ставио руку на дршку револвера којег је имао за опасачем. Био је спреман да га научи памети. И да га натјера да мало заигра уз метке под ногама.
„Не плашим се ја тебе, бледолики!”, и даље је био одлучан Чејен. Лежао је на тлу и пркосно га гледао. „Ти си тај који треба да се плашиш.”
„Тебе? Треба да се плашим тебе?”
„Не мене. Треба да се плашиш онога што желиш да уловиш”, одвратио је Индијанац.
„Биле, погледај!”, узвикнуо је Кит.
Он се окренуо и поново пришао до падине. Није му требао двоглед. Јасно га је видио. Био је на пољани испред њих. Сам. Пасао је траву. И уопште није обраћао пажњу на њих.
Бијели бизон. Његов истински сан. Био је ту. Пред њим. И чекао је. Чекао је да га улови.
Зграбио је винчестерку и кренуо низ падину. Није више обраћао пажњу на своје пријатеље нити на дрчног Индијанца. Сада је видио само њега. Само бијелог бизона.
„Биле, сачекај! Идемо сви заједно!”, викнуо је за њим Кит.
„Не! Ви останите ту. Ово је мој улов. И ово ћу сам да ријешим”, одвратио је Бил и наставио даље да гази кроз траву према својој мети.
Није се више ни окретао. Сада је само гледао у свој циљ. Бијели бизон је и даље мирно пасао траву и није ни слутио шта му се спрема. Он је у рукама чврсто држао пушку и припремао се да је употријеби. Још само неколико корака и да буде на прикладној удаљености од своје мете.
У том тренутку се бизон окренуо и погледао га. Примијетио је његово присуство. Није више смио да чека. Могао је да пропусти овакву златну прилику и да му умакне пред носом.
Међутим, бизон није покушао да побјегне. Гледао га је још пар секунди, а онда је кренуо. Јурнуо је директно према њему.
Бил је нанишанио винчестерком и био је спреман да запуца. Чекао је прави тренутак. Још неколико секунди и онда ће да оконча све ово.
Али, у том тренутку је схватио да су му се прсти укочили. Није могао да помјери прст на обарачу. Као да није био његов. Збунио се. И уплашио. Тада је схватио да не може помјерити ни ноге. Био је залеђен. Нишанио је у животињу која је јурила према њему, али није могао да испали хитац нити је могао да побјегне. Био је залеђен. Био је потпуно парализован. И потпуно ужаснут.
„Биле! Пуцај! Пуцај Биле!”, викао је Кит у тренутку, док је са брежуљка гледао како се бијели бизон брзо приближава његовом пријатељу.
„Можда му се пушка закочила?”, упитао је један од њихових сарадника.
„Бјежи, Биле!”, узвикнуо је Кит. Али, Бил се није помјерао. Нишанио је у бизона који му се опасно приближавао, али није пуцао нити је покушавао да побјегне. Само је тако стајао. Као да је био залеђен.
И онда је животиња ударила његовог пријатеља. Набила га је роговима и бацила испред себе, а затим га прегазила копитама. Бил је био готов. Његово крваво тијело се пружило по зеленој трави. И више се није помјерао.
„Неее! Биле, неее!”, викао је Кит. Био је збуњен. И очајан.
Двојица његових људи су потрчали падином са пушкама у рукама. Брзо су се нашли на трави и нанишанили су према бизону који је управо сада трчао испред њих и који ће, дефинитивно, за неколико тренутака да нестане иза околних брежуљака.
„Пуцајте! Шта чекате?”, узвикнуо је Кит.
„Пушка ми се закочила”, одвратио је један од њих.
„И мени!”, узвикнуо је други.
И за неколико тренутака, бијели бизон је нестао иза једног од брежуљака. На пољани је остало само Билово беживотно тијело.
„Рекао сам вам шта ће се десити”, укључио се Млади Вук. „Бијели бизон је нешто посебно. И мој народ га сматра светињом. С разлогом.”
Кит ништа није рекао. Заједно са осталима је гледао у даљину. Бијели бизон је отишао. Бил је био мртав. Све је било готово. Овдје више нису имали шта да траже. Лов је био завршен. Десила се катастрофа. И више ништа нису могли да учине.
„Млади Вуче, можеш ићи. Слободан си”, рекао је Кит. Погледао је у Индијанца који је стајао поред њега. Затим је из плоске узео једну јачу дозу вискија. Осјетио је како му се ватрена текућина слива низ хрло.
Поново је погледао у ливаду испред себе. И затим је испио још један гутљај укусног вискија.
