Евини ситни, брзи кораци шарали су плочником. Из уста јој је избијала пара, хладно прољетно јутро. На рубовима тротоара, своју робу изложили су улични продавци, добро ушушкани у своје незграпне јакне. Ријека људи текла је бањалучким Булеваром цара Лазара. Ева би повремено застала, окренула се и погледом некога тражила. Њено лијепо, иако не више младо лице, било је у грчу, а крупне очи показивале су страх.
До прије неколико седмица, у својим оштрим новинским текстовима, она је трагала и гонила. У прво вријеме није ни слутила да ће својим упорним истраживачким радом истјерати на чистину вођу нарко мафије кога су звали Гроф, крупну звијерку чији пипци су сезали и до врхова власти.
Да је Гроф жедан освете постало је јасно оног дана, када је метак, док се туширала, погодио ружу туша њеног купатила. Умјесто крви из Евине главе, шикнула је вода из оштећене цијеви. Нечија рука је задрхтала. Није се уздала да ће је полиција адекватно заштитити, напустила је стан, искључила телефон, боравила на више мјеста код пријатеља и рођака. Осјећала се као плаха антилопа коју прогања чопор хијена.
Ева поново застаде и осврну се. Тридесетак корака од ње, двојица мушкараца у кожним јакнама и са тамним наочалама за сунце, жустро су јој се приближавали.
„Мајко моја”, изусти.
Потрча преко улице, на другу страну. Зашкрипаше кочнице, зацвилише гуме. Аутомобилске сирене појачаше ионако велику буку, док су нервозни возачи галамили из својих кола. Ева утрча у градски аутобус који је већ затварао врата и кретао са стајалишта према насељу Старчевица. Опет им је умакла, ако су то били они. До када ће моћи бјежати? Начас затвори очи, стисну песнице. Коначно је преломила шта јој ваља чинити.
На првој станици, напусти аутобус и недуго затим, притајена уз излог неког бутика, ускочи у наредни, у супротном правцу. Међу таксистима сигурно има и Грофових људи, стога је користила само аутобусе градског саобраћаја. Мијењала их је све док се није увјерила да је нико не прати. Најзад је стигла на Главну аутобуску станицу. Журно уђе у зграду, остало јој је једва петнаестак минута времена. Приђе слободном шалтеру, пружи новчаницу:
„Једну карту до Ријеке, у Хрватској.”
„Повратну”, узврати пискутав женски глас са друге стране.
„У једном правцу!”
* * *
„Докторе Јосиповићу… господине!”, гласно изговори старија, крупнија жена, огрнута плетеним прслуком. Стајала је на вратима и покушавала скренути пажњу наочитог, просиједог мушкарца, четрдесетих година. Он је стајао поред прозора и из свог каштелског кабинета гледао према кањону Пазинчице.
„Да, Ана”, најзад се прену на упорно дозивање.
„Нисте чули куцање, као и обично, па сам ушла”, жена затвори врата за собом и приђе мушкарцу. „Тражи вас једна госпођа, рекла бих да је ваших година, каже како је новинарка, спомиње познанство са вама.”
„А, доиста… Како се зове?”
„Ева, Ева Петровић”, прочита са исказнице.
„Ох, наравно, ишли смо заједно у школу, у Бањој Луци. Уведите је Ана, молим вас.”
Жена се лукаво осмијехну, поправи прслук и изађе из кабинета. Доктор Јосиповић искрено се обрадова када се на вратима кабинета умјесто његове секретарице појави љепушкаста црнокоса жена, крупних очију. Чврсто је, па ипак њежно, загрли:
„Добро ми дошла Ева, требала си ми јавити, дочекао бих те у Ријеци, као и прошли пут, када смо радили интервју… Ух, прошло је од тада више од пет година.”
Адамова сјећања оживјеше. Био је то тада пословни сусрет, новинарски интервју, са некадашњом школском другарицом и симпатијом. Али, вечера у ексклузивном ресторану, шетња ријечким улицама и поред мора, постепено се претварала у нешто много више. Најприје се њена малена шака нашла у његовој руци. Погледи су им искрили у мраку, усне су им се спојиле. Отишли су у хотел, у њену собу. Адам се скроз посветио науци и није вјеровао да у себи има толико ватре, мислио је да је она давно згасла. Док га је она љубила по грудима, он јој је њежно косу чешљао својим прстима. Сједио је потпуно наг на ивици кревета, а она је сједила на њему, у његовом крилу. Били су спојени у љубавној игри.
„Да, Адаме, вријеме лети и оставља нам трагове у коси”, осмијехну се новинарка и прену га из мисли у које је одлутао. „Тада су тек били постављени темељи твог института, а сада си свјетски познат и признат научник.”
„Не патим од тога, Евице, барем ме ти знаш. За свјетску славу, институт бих радио било гдје на Западу, не у Хрватској.”
„Знам, Адаме, знам. Зато сам и дошла, треба ми твоја помоћ, баш ми је неопходна”, Ева обори поглед.
„Чуј, Евице, идемо негдје изаћ’ на пиће, могли бисмо нешто и јести. Дуго си путовала, сигурно си гладна… Сем тога, стари зидови Каштела покадкад имају и уши.”
* * *
Башта ресторана на рубу кањона гледала је Пазинску јаму, тај понор, у исти мах и величанствен и страшан.
„Овакав је и мој живот, понор без дна. Мислила сам да сам јака, да ме ништа не може зауставити и спутати. Сада осјећам само страх. Надам се да ме сада разумијеш, када сам ти све испричала.”
„Наравно да те разумијем, Ева, такав страх сам и сам осјећао тијеком рата, у Бањој Луци, посебно те деведесет и пете. На концу, знаш и сама да смо морали отићи. Па ипак, као и ријека понорница, и живот поново изрони из мрака. Овдје сам имао ујака, маминог брата, овдје смо се скрасили, због тога сам овдје и направио институт. Уложио сам све своје знање, па и новац који сам стјецао диљем свијета.”
„Ти си успио у животу, Адаме, направио си нешто фантастично.”
„Али, остао је жал за дјетинством, својим градом и мојом првом љубави”, мушкарац је гледао сјетно.
„Били смо дјеца, ипак, све је било искрено. Зато, али и због онога од прије пет година, дала сам себи слободу да те потражим. Тебе и твоју помоћ”, Евине очи су искриле.
„Увијек можеш рачунати на мене. Доиста, Пазин је мало мјесто, брзо би сви знали да си ту и то би те угрозило. Али, имам стан у Загребу, отићи ћемо тамо. Остани колико будеш требала. Особно, било би ми драго да останеш… за стално”, Адам јој њежно узе руку.
„Мафија, Адаме, они су увезани као цријева, бојим се да ће ме и у Загребу лако пронаћи. Него… хајде сад мало, молим те, причај ми о свом институту.”
„Да, овога, добро”, мушкарац се мало збуни. „Институт је ту, у Церовљу, на неких шест километара од Пазина. Ту, дакле, изучавамо виртуалне свјетове и утјецај виртуалне стварности на угрожене животињске врсте. Уз институт имамо и мини зоолошки врт. Упоређивали смо животиње, оне које су боравиле у виртуалним свјетовима института и оне у врту. И могу одговорно тврдити како животиње у институту, дакле у капсулама виртуалне стварности, боље напредују него оне у врту.”
„Хоћеш да кажеш да оне у капсулама виртуелне стварности имају дојам да су слободне, у природи?”
„Апсолутно, оне јуре саванама, лутају прашумама, уживају у свом природном станишту. Данас, када је њихов природни свијет готово уништен, овај и слични институти могу одиграти улогу за спас тих угрожених врста.”
„Да ли су рађена испитивања с људима? Да ли би неко у том виртуелном свијету могао отпутовати, рецимо у…”
„…Киншасу?”, надовеза се Адам.
„Да”, осмијехну се Ева.
„Ево како се подесило Евице. Жил Верн своједобно је добар дио радње једног свог романа смјестио у Пазин, у Каштел, Пазинчицу, Јаму… И дођем ти на идеју да испробам капсулу виртуалне стварности на себи. Подесио сам програм, како бих кренуо на виртуално путовање у средиште земље, а Пазинска јама била ми је улаз у подземље. На крају овог фантастичног путовања, о коме бих могао написати роман, изронио сам у Ђаловића пећини. То ти је, срећо, тамо у Црној Гори. У ствари, све вријеме, седам дана провео сам у капсули. Али искрено, након свега неколико сати боравка, у потпуности сам се уживио у виртуалне свјетове.”
Ева га је пажљиво слушала:
„Заиста, дивно. Твоја истраживања, твој рад, све је то за Нобелову награду. Могла бих те слушати цијели дан… Али, мој рад и моја истраживања, мени су само навукли смртну пресуду… Ја у ствари немам пуно избора или, ма колико то било лудо, ипак имам.”
* * *
Мјесец дана касније, Ева Петровић проглашена је несталом. У први мах, дигла се велика прашина, новинари су данима протестовали широм Босне и Херцеговине. Временом се све слегло. За већину грађанства, њу су стигли Грофов бијес и освета, и ко зна када и гдје, изрониће њено тијело. Гроф је пјенио у својој смрдљивој фочанској ћелији. Знао је да се новинарка провукла кроз иглене уши и притајила. А Адам Јосиповић? Он је све чешће одлазио у своје виртуелне свјетове. Нарочито у један!
