– Одмах да се разумемо, не могу вам ја те чија бобице и ланене семенке, ту модерну храну… Ништа без кобаје, шваргли и чварака!
– Добро, зашто сте онда дошли код нутриционисте? – рече жена у белом мантилу заваљена преко пута дебељка који је причао сав зајапурен у лицу.
– Не бих ја, заиста, да ме жена није натерала! – рече крајње искрено.
– Докторице, она је мени претила разводом ако бар не покушам, а не знате ви моју жену, не би се та смирила док јој не донесем извештај са Вашим потписом. Таква је она, што науми то и оствари! А где ћу са троје деце да ме она остави? Ко ће да пере, пегла, чисти, кува… А не знате ви како моја Драгица кува, ма она вам је од оних жена која ни од чега направи гозбу! Што се оно, у нашем народу, каже и клин чорба јој је прсте да полижеш!
Зајапурен гојазан човек само се добродушно смешио. Једва је дисао од стомака који је био као лубеница од преко десет кила.
Био јој је симпатичан, иако за њен појам и превише запуштен. Ма довела би га она у ред да је њен муж, мислила је и већ одмахивала руком.
– И добро, шта предлажете онда? – питала је, сад већ уз осмех.
– Ништа, ви пишите ту шта треба, ја ћу платити преглед и да се разилазимо!
– А зар вам не би било драго да мало ослабите, ви сте леп човек, а и здравље би вам било много боље.
– Немојте докторице, добро сам ја. А и овакав сам цео живот, мојој Драгици није сметало кад сам је оженио, а сад ми манише. Знам ја да то њој главу пуни она Зора, та се удавала два пута и све за неке штиглиће па су је остављали чим би јој узели паре! Нема везе, знам ја све. Пишите ви ту докторице шта морате па да идем, морам још до месаре да свратим, поручио сам неко месо па само да га покупим.
Не могу ја ту ништа, мислила је докторка док је писала упуте за налаз крви и хоспитализацију ради даљег испитивања. Пружила је папир човеку и пожелела му све најбоље.
– Хвала вам докторице! – срдачно јој се захваљивао, иако није ни знао шта је написала. Казаће Драгици да је на некој строгој дијети а већ је средио са месаром да га чека роштиљ сваког дана око два поподне. Жртвоваће се он због Драгице, јешће тиквице и шаргарепе пред њом. Лако је то, ништа лакше кад је човек већ сит.
А кад Драгица види да ништа није уродило плодом, ваљда ће и она одустати од замисли да изгледа ко изгладнели коњ.
– Није Драгица толико лоша, само је под утицајем Зоре – тешио се док је ћевапе гутао један за другим у сласт, све црвенији и знојавији у лицу.
Када је кроз три месеца доживео инфаркт, једног сасвим обичног дана, док је кришом сакривен на једној празној тезги пијаце јео вруће ћевапе, Драгица га је коначно напустила. Док је лежао сам и гладан у болничкој соби само је тихо мрмљао:
– Ђаво их однео… и ћевапе и Драгицу!
