Беше неки вандрокаш који је ишао од села до села, и за коју пару и фраклић ракије радио све што су му казивали. Одрпанац, који је се потурао од немила до недрага, веселе и просте душе, увесељавао је све, а понајвише децу. Певао, играо и свирао на својој усној хармоници на којој је стихове претварао у незаборавне песме које су сви певушили у селу и шире.
Волели су да га виде сви, па онако успут, док је нешто радио, казивали му да им нешто одсвира, што им је радо чинио. Неко га приупита ко је и шта је, и одакле долази, а он им рече да се не сећа ничег и да се одазива на име Пера. Док је једаред, седећи за шанком у бирцузу доспеше тројица из кола, сасвим случајно, желећи попити које пиво и мало одморити од напорног пута. Кад са врати викне један од њих:
– Перо, па ми тебе тражимо недељама, сви су се забринули, твоја жена и деца. Нисмо знали где да те тражимо па кренули редом од села до села. Чак и у милицији били да питамо да ти се нешто није десило. Посла нас твој баба, рече да му је неко јавио да се овде налазиш.
А он није знао ништа о томе одговоривши:
– Ја вас не знам ни ко сте, ни зашто сте дошли по мене, али знам да се зовем Пера…
– Перо, куме, ти си крен’о на коњу пијан са славе кући ономад, и ниси се вратио толк’о времена. Нисмо знали ни где си отишао ни у ком правцу.
А права истина беше та да је, враћавши се са кумове славе трећег дана Божића, с коњем негде, налетевши у пуном галопу на дрво, ударавши главу тако јако да му је глава била сва крвава. Изгубивши свест, лежао је ко зна колк’о у дебелом снегу не знајући за себе, а коњ се изгуби негде у мећави те вечери. Ко зна колк’о је био без свести и промрзао, самим чудом је преживео или га је Бог спасао од смрзавања пронађевши га неки сељак те вечери са колима. И одведе га кући гди су му завили главу, и гди је провео дане не долазећи себи у штали гди су га сместили. Доктор је био далеко, а јака зима и снег увелико напад’о, тако да га нису могли дозвати нити однети њему. Прође неко време, и снег престаде падати, а Пера се искраде из штале кренувши у непознатом правцу, где му се и губи сваки траг док га нису пронашли његови пајтоси.
Мало помало, кроз причу, сетивши се Пера ко је и шта је, да је свирац по свадбама и славама, а то несретно вече се са кумом толико запио да је заборавио како се зове.
И тако, вандрокаш се врати својима после дужег времена, оставши своје песме у аманет да је певуше по селу и шире, а кући се обрадоваше сви. Једва га дочекавши да дође, бринувши о његовом здрављу…
