Сједио је у удобној фотељи и опуштено пушио цигару. Повремено би окус дувана мијешао са окусом вискија којег је испијао са чаше на столу. У камину је горјела ватра и угодно гријала колибу ове хладне новембарске вечери.
Зачуо је некакав лавеж испред. Невољно је устао и отворио врата. Изашао је на дрвену веранду и гледао у ноћни крајолик око себе. Свуда около су се протезале густе орегонске шуме. Био је високо на планини. Никога није било у близини.
„Хјуи!”, узвикнуо је. Али, ништа се није десило. Ништа се није ни чуло. Само мелодично шуштање лишћа на крошњама дрвећа од лаганог планинског вјетра.
„Сигурно су вукови опет у близини”, сам себи је рекао, те се поново вратио у колибу. Сјео је у фотељу и повукао наредни дим цигаре. „Хјуи је ту негдје. Он ће се побринути за вукове.”
Сједио је и пушио још неко вријеме. А онда је неко отворио дрвена врата колибе. Није стигао ни да устане, а унутра су ушла четворица мушкараца у дугим црним капутима и са црним шеширима на главама. У рукама су држали винчестерке. А за пасом су имали револвере.
Одмах је препознао једног од њих. Просиједог високог мушкарца са брковима. То је био Гордон. И то је значило невољу.
„Мислио си да се можеш сакрити од нас, Мартине”, одмах му се обратио Гордон. Био је озбиљан и хладнокрван. И као увијек, био је самоувјерен и потпуно сигуран у себе и своје способности. Ипак, он је био опасан тип. Био је Пинкертонов агент. И неко са киме је давно имао посла.
„Мислио сам да сте одустали до сада, Гордоне”, одвратио је он. Био је затечен овом изненадном посјетом старог зналца. И нимало му није пријало ово што се дешава.
„Ја никада не одустајем. Рекао сам ти да ћу те ухватити. А ја нисам неко ко тек тако обећава нешто”, рекао је Гордон. „И ето ме, са мојим људима, овдје у планинама Орегона, у колиби у којој си се тако дуго успјешно крио.”
„Није било потребе да долазите овдје и да ме тражите. Ја сам давно завршио са својом каријером одметника. Повукао сам се. Живим овдје сам и уживам у планинском ваздуху.”
„Ипак, остала је потјерница за тобом. И остало је да одговараш за злочине које си некада починио, Мартине”, наставио је Гордон. Стајао је пред њим и у руци лежерно држао пушку. Преостала тројица агената су се распоредили по просторији. И сви су дјеловали опасно. Били су спремни да употријебе то оружје које су држали у рукама. „Сада бих те замолио да угасиш ватру у камину, да се спремиш и полако кренеш са нама. Дуг пут је до најближег града. А ми желимо што прије да те доведемо пред судију.”
„Плашим се да то неће бити тако једноставно”, одвратио је он. Повукао је дим цигаре и хладно је гледао у свог саговорника. „Препоручујем теби и твојим људима да се одмах вратите одакле сте дошли. Овдје нисте безбиједни. И није нимало мудро што ми сада пријетите пушкама.”
„Зар мислиш да си у позицији да нам пријетиш? Овдје си сâм. Код себе тренутно немаш оружје. А нас је четворица. Мислим да је за тебе најбоље да учиниш оно што сам ти малоприје рекао. Спреми се и мирно крени са нама. У противном, поломићемо те од батина и однијети одавде.”
У наредном тренутку су се на веранди зачули кораци и лагана шкрипа дасака. Гордон се одмах окренуо и погледао према вратима.
„Рекао си да си сâм овдје. Ко је то напољу?”
„То је, вјероватно, Хјуи”, лежерно је одвратио Мартин. „Или он или вукови који су се малоприје мували около. Али, мислим да је Хјуи отјерао вукове.”
„Хјуи?”, збуњен је био Гордон. Двојица његових људи су опрезно пришли вратима колибе. Држали су пушке и ослушкивали.
Са друге стране се зачуло режање.
„То је нека животиња”, закључио је један од њих. „Можда пас.”
„Хјуи је твој пас?”, упитао је Гордон.
„Оно нису били кораци пса”, наставио је Гордонов сарадник. Био је забринут и опрезан. „У питању је нешто много веће.”
„Шта веће? Мислиш да је Мартин припитомио медвједа”, одвратио је Гордон. „Није битно шта је. Отвори врата и среди га. У најгорем случају у питању је вук.”
„Нисам сигуран да желите наљутити Хјуиа”, рекао је он. Повукао је дим цигаре и опуштено гледао у Гордона.
„Шта је Хјуи? Пас или вук? Или, можда, медвјед?”, упитао је Гордон.
„Хјуи је мој пријатељ”, одвратио је Мартин. И самоувјерено се осмијехнуо.
Тада је један од оне двојице напокон отворио врата и уперио пушку према вани. Није стигао да је искористи. Укочио се у тренутку када је видио Хјуија. Сигурно није очекивао да ће пред собом угледати длакаво човјеколико створење од два метра. На његову жалост, Хјуи није био медвјед. Хјуи је био бигфут.
Зграбио је Пинкертоновог агента, сломио му руку у којој је држао винчестерку, а затим му наредним покретом откинуо главу. Онај други је покушао да нанишани у двометарску пријетњу испред себе, али ни он није био довољно брз. Хјуи га је зграбио и затим зарио своје огромне очњаке у његов врат. Скоро је и њему откинуо главу. И за пар секунди већ двојица агената су измасакрирана лежала на поду колибе.
Гордон је направио пар корака уназад. Очигледно није могао да вјерује у ово што се дешава. Његов трећи сарадник је нанишанио пушком према Хјуију. Испалио је два хица и погодио га негдје у груди. То није била добра идеја. Хјуија меци не могу тако лако да зауставе. Од њих само постаје још љући.
Јурнуо је према несретном агенту, зграбио га за руку у којој је држао пушку, откинуо му је, а затим се бацио на њега и почео да га комада у дијелове.
Док је то трајало, Гордон је, изгледа, схватио да би најбоље било да покуша побјећи. Мартин му то сада није намјеравао да допусти. Из свог мјеста у фотељи је пружио ногу и потплео га, тако да се Пинкертонов агент пружио по поду испред њега. Пушка му је испала из руке. Кренуо је да је дохвати. Скоро је допузао до ње, али је онда застао. Бигфут је стао на пушку. Гледао је у њега и спремао се да га заскочи.
Гордон се окренуо према њему. Био је уплашен и очајан.
„Мартине, молим те! Заустави га! Отићи ћу и више ме никада нећеш видјети”, молио је Гордон у тренутку док је лежао на поду, тачно пред ногама његовог пријатеља Хјуија.
„Упозорио сам те. И тебе и твоје људе. Рекао сам вам да се вратите одакле сте дошли”, одлучно је рекао Мартин. Потом је повукао дим цигаре. „А сада је касно за то.”
Сљедећег тренутка је Хјуи скочио на њега. Ударао га је својим великим и снажним шакама. Ударао га је по грудима, глави и стомаку. Крв је прштала на све стране. И од Гордона су остали само раскомадани дијелови тијела.
Сва четворица Пинкертонових агената су била мртва. По поду колибе су остали њихови крвави лешеви и разбацани дијелови тијела. Хјуи је устао са Гордонових остатака и пришао му. Чучнуо је поред њега и узео га за руку. Он га је помиловао по длакавој глави. По свему судећи, Хјуију је било драго што је он добро и што се на вријеме вратио у колибу.
„Имамо приличан неред овдје”, закључио је Мартин. Разгледао је крваве лешеве по поду колибе. „Али, то није ништа што ти и ја не можемо да почистимо. Зар не, Хјуи?”
Његов крзнени пријатељ му је љубио руку и мазио се. Био је тако питом. И био је вјеран. Његов најбољи пријатељ на којег је увијек могао да рачуна. А посебно у оваквим незгодним ситуацијама.
Довршио је цигару и затим је угасио у пепељару. Искапио је виски из чаше, а затим устао из фотеље. Направио је пар корака по просторији. Опет је погледао у крваве лешеве око себе.
„Хајде, Хјуи! Имамо посла. Морамо да почистимо колибу. И успут можемо нахранити вукове. Мислим да су огладнили ових дана.”
