Кад код нас кажеш „спреман за Перу”, знаш да му је време „путовати”.
Јер Пера није само погребно предузеће, Пера је, бре, ИНСТИТУЦИЈА.
Да ли је то само погребно предузеће или за њега раде и ови „видовити”, то је мистерија којом би се неко требао позабавити. Но, не сме нико. Требаће му Пера, па боље ћути, не питај пуно.
„Добар дан, поштовање, умро ми је отац”, сасвим довољно у детаље не залазити.
Е, а зашто? Па Пера има те неке „паранормалне” моћи, те пре него што неко умре, он заузме ниски старт и броји ситно.
Није ово село, па видиш комшија болестан, неће дуго. Град са 70.000 становника, али Пера је то, има он доушнике на све стране.
Прво ови из болнице, кад уведу пацијента у салу, јаве Пери из 1 у 1, не лекари, него помоћно особље, мало се распитају.
„Докторе има ли наде за овога?”
„Ма јок.”
Зове Перу. Пера пребацује на рачун „инсајдеру” и спреман чека позив.
Јавља инсајдер: „Готов је”, трчи Пера одмах у болницу, срећом те му је Погребно одмах уз исту.
Преузима тело. Вози код себе у „хладњачу”, инсајдеру још једна уплата.
А таквих инсајдера на све стране. Лутају по болници, меркају, отприлике прогнозирају, два-три дана. Па свако одигра тикет на 10 пацијената. Ко погоди, Пера части, не жали. Па плата је ништа инсајдерима, Пера је сигурна зарада.
Ту сад креће наравно да се обавести родбина. Јесте то посао мртвозорника, али Пера и за њега има кеша, па му овај препусти и овако га то смара.
Зове телефоном ожалошћену породицу, каже да је тело покојника код њега у „фризу”, могу ако хоће неког другог, није проблем, он им је само учинио услугу (зна Пера психологију, чудо).
Шта ће родбина у шоку, долази код Пере. Ту одмах кафа, ракија, бенседин, „дежурна медицинска екипа” (ако се неком слоши, плаћена наравно).
Плаче Пера над покојником, у позадини плаћене нарикаче терцирају. Е, доста било, плаћене за 15 минута, па да се пређе на посао.
Хвата се Пера компјутера (модернизовао се), пре је писао на папир, па се дешавало да уцвељена родбина не купи све.
Сад лепо откуца по ставкама: сандук (вакав, накав), пешкири, мараме, марамице, флорови, умрлице (‘ош у боји, ‘ош црно белу) 100 комада, да што више људи види, може и билборд (то није у ценовнику), али није проблем, платиће ове, биће и то ако треба, цвеће (увежено, свеже, увек из Холандије стигло, егзотика чиста, каранфили (слабо коришћени), „нарикуше” гратис 10 минута, после тога x €, по особи… Леп списак на три стране штампа Пера. На родбини је само да потпише.
Са наклоном предаје списак уцвељеној родбини. У соби иза „ДиЏеј” пушта тужну музику (плаћен „ДиЏеј” ко журку да ради), битан је психолошки моменат. Није Пера џабе ишао на курс психолгије (тату му је сахранио за 30% мању цену).
Шта ће јадна родбина, потписује оно, цифру ни не гледају.
Хвата се Пера брже папира (срећом није мастило, па није размазано), родбину „љубазно” испраћа кући. „Извините, имам још муштерија. Та кафа и ракија је 2.000 динара. Бенседин гратис. Видимо се на сахрани, не брините, нема да фали.”
Тако наш Пера разгранао „посао”, капље ли капље. Но приметих неки дан, иза нашег санитета, док смо ишли у кућну посету, неко црно возило стално иде за нама. Па Перини, него шта. То су ови теренци. Они су посебно плаћени у зависности да ли је ноћни или дневни рад.
Него размишљам, можда ја да из санитета, као лекар одмах дојавим Пери.
Па и ми лекари душу имамо, неће да шкоди.
