– Хајде Вера пожури – довикивали су јој пријатељи на уласку у пећину.
– Сачекајте да узмем нешто из кола. Брзо ћу.
Али они је нису чули. Вера је покупила џемпер са задњег седишта и узела је из гепека корпу са сендвичима и грицкалицама и несигурно се кроз мрак шуме упутила ка улазу у пећину, али тамо није било никог.
Покварењаци, ушли су без мене. Како ћу сад?, размишљала је. Покушала је да их дозове:
– Вишња, Дарко, Ненаде, Ана, Дуки, чује ли ме ко? – али гласа од њих није било.
Одувек се плашила те пећине, још кад је дете била. Колале су неке приче Смедеревом, али није се знало да ли су тачне или су само дело прича од уха до уха, где се од комарца долазило до слона.
Закорачила је несигурно у пећину. Неретко су ту организовали седељке ноћу, некад и журке, отприлике сваки пут кад нису имали где, што је и овај пут био случај. Газила је познатом путањом држећи упаљен мобилни како би јој бар делимично осветлио пут. Али ју је одједном заледио нечији врисак.
Испред пећине, са дрвета, прхну једна врана и загрокта губећи се међу високим крошњама кроз које се једва пробијала месечева светлост.
Вера се тргла и готово се заледила од тог вриска. Препознала је Анин глас, а затим је након њега зачула смех. Тог тренутка камен јој је пао са срца јер је била сигурна да ју је неко од друштва добро препао, вероватно искочивши из неког мрака, па је сигурним кораком наставила напред. Учинило јој се да је иза себе угледала сенку па је одскочила у страну.
– Дарко, знам да си то ти и, мајке ми, није ти фора. Ненаде, изађи, знаш да се плашим и стварно сте безобразни.
Неки шум је допрео са њене десне стране. Личило је на шгргутање зубима и благо режање.
– Престаните – вриснула је уплашено.
Њен врисак пробудио је успаване слепе мишеве који су залепршали изнад Верине главе. Махинално је чучнула и прекрила је рукама косу и лице. Садржај корпе се расуо по пећини. Када су се мишеви умирили једва је скупила храброст да подигне главу а онда се сусрела са очима и зубима са којих се цедила крв.
* * *
Ана се окренула око себе кад су стигли на договорено место.
– Где је Вера? Зар није била одмах иза нас?
– Била је. Можда је нешто заборавила у колима па се вратила до њих. Идем да је потражим – рече Дуки. Вишња, хоћеш ли са мном? – позвао је своју девојку.
– Хајде да ти потражимо сестру. Она увек мора да је у центру пажње, сигурна сам да је ту одмах иза ћошка.
Дуки и Вишња су ишли уским ходником ка излазу повремено застајкујући како би се љубили. Готово су били надомак излаза када је Дуки гурнуо Вишњу ка стени и прибио се уз њу љубећи је похотно. Следеће што је видела Вишња биле су канџе које су зграбиле Дукија за врат и одвукле га у мрак. Вишња је почела да вришти и да трчи назад ка друштву саплићући се о камење. А онда је пала. Испред себе напипала је део руке и густу лепљиву масу. Слошило јој се и садржај желуца је изашао из ње. Није ни осетила када јој се смрт прикрала иза леђа.
* * *
Дарко, Ненад и Ана су потпалили ватру, расклопили су столичице око ње и сели. Ану је пролазила нека језа кроз тело и осећала је као да јој се коса дигла на глави. Одједном се протресла.
– Је л’ само мени оволико хладно? – упитала је остале.
– Дођи да те загрејем, душо – рекао јој је Дарко.
– Позваћу телефоном остале да видим где су се задржали. Предуго их нема.
Ненад је узео телефон али није успевао да ухвати домет. Решио је да потражи Веру а успут и друго двоје заљубљених голупчића. Упалио је батерију на телефону и кренуо је познатим ходником ка улазу у пећину. Чудило га је што Вере нема јер је одлично познавала овај пут а знао је да не воли да остаје сама по мрклој ноћи. Једино што му је још увек падало на памет јесте да се уротила са Дукијем и Вишњом, јер су често имали обичај да једни другима праве смицалице.
Шта ли су сад направили?, питао се.
Покушао је поново да позове Веру. Успео је, али се она није јавила. Затим је позвао Дукија, али његов телефон је био недоступан. На крају је позвао и Вишњу. Пећина испред њега је одзвањала од звоњаве њеног телефона. Кренуо је у правцу звука али се његов телефон одједном угасио и наступила је тишина и мрак.
– Вера, Дуки, Вишња, где сте? Хајде, сви вас тражимо, изађите.
Урлик сличан завијању проломи се кроз пећину. Ненад је осетио смрдљиви дах на своме врату. Испред себе угледао је беле велике очњаке са којих су се цедиле бале. Није стигао ни да врисне а његово млитаво тело су развлачили по подној површини пећине.
* * *
– Шта је то?! – узвикнула је Ана – Какви су то крици?
– Не знам. Ћути. Сачекај да чујем.
Неко мрмљање је допирало из пролаза али нису били сигурни из ког. Налазили су се на месту где је осим пута којим су дошли било још три ходника који су водили дубље у пећину мада ретко су ишли даље. Од бљеска ватре нису видели никога у мраку око себе. Само су чули мрмљање слично режању које је полако постајало све гласније и гледали су у неке сенке које су постајале све веће.
Ана је почела да се тресе и плаче, Дарко је покушавао да је смири али је осетио снажно лупање срца у грудима и подрхтавање колена. Ана је прекрила очи рукама и вриснула је. Дарко је зажмурио и склопио је руке око Ане. Њен крик пригушио је животињски урлик којовука. Док су халапљиво кидали тела, модра црвена течност се ширила под њима. Изнад њих висили су слепи мишеви, чекајући да дохвате остатке лешева.
* * *
– Хеј друштво, хајде вечерас да направимо журку у пећини. Позваћу касније Владицу, Марета и Перу. Шта кажете? – упитала је Дана Радета и Јелену.
– Сјајна идеја, нисмо одавно, може. Кад идемо? – Јелена је била одушевљена док је Раде само потврдно климнуо главом.
– Класика, око десет увече, налазимо се на уласку у пећину – одговори Дана, јавићу осталима да се припреме јер вечерас нема спавања.
