Габријел се налазио у свом луксузном и пространом кабинету смјештеном на врху високе и величанствене зграде у Њујорку. Пушио је цигару и гледао у свој лаптоп. Пратио је разне извјештаје који су долазили широм свијета. Сви су говорили о великом новом добу. И о свјетској федерацији и свјетском миру. Сви су говорили о њему.
Тада је у кабинет ушао високи просиједи мушкарац обучен у црно одијело. То је био његов блиски сарадник, Џонатан. И наравно, по обичају је био мрзовољан.
„Господару, све је испало како смо планирали и сада је крајње вријеме да дјелујемо”, озбиљним тоном је рекао он.
„Молим те, ословљавај ме са предсједниче”, одвратио је Габријел.
„Господине предсједниче…”
„Друже. Ословљавај ме са друже предсједниче.”
„Друже предсједниче, превише смо времена изгубили и сада заиста морамо да дјелујемо”, наставио је његов сарадник. Био је нервозан и љут. „Све смо одрадили без грешке. Прошли смо велики пут од вашег политичког успона у Бриселу, од стварања Европске федерације, па преко УН-а, до овога што имамо данас. Свјетска федерација на челу са вама. Пут је био трновит и тежак, али ми смо успјели. Урадили смо све оно што је давно предвиђено.”
„Побиједили смо. Планета је уједињена. Али, толико тога још треба да урадимо. Толико тога људи очекују од нас. Толико тога људи очекују од мене”, одвратио је предсједник свјетске федерације.
„Није битно шта људи очекују од тебе. Битно је шта твој отац очекује од тебе”, одлучан је био Џонатан. „Све ово што смо радили је био начин да заведемо и окупимо масе. То је био пут да ти дођеш на власт и да преузмеш свјетски пријесто. И сада је вријеме да се пророчанство испуни до краја. Вријеме је за коначни обрачун. А ти си тај који треба да покрене све то.”
„Шта треба да покренем, Џонатане?”
„Апокалипсу! Треба да покренеш уништење. И тек онда можемо започети коначну битку и напокон повратити наше право на небески трон”, самоувјерен је био његов сарадник. Увијек је био тежак по овом питању. Догмата. Бескомпромисан. Био му је ментор од намлађих дана. Био је неко ко га је подучавао, учио га његовој мисији, његовим истинским моћима, и неко ко се читаво вријеме бринуо о њему. Али, искрено, био је и велики гњаватор. То је била чињеница.
„Хтио сам да разговарамо о томе, добри мој Џонатане. Размишљао сам претходних дана… и мислим да више нисам за то”, рекао је Габријел. Затим је повукао дим цигаре.
„Ниси за шта?”
„Нисам за апокалипсу. Зашто би уништавали нешто овако дивно. Ја сам сада предсједник свијета и имам огромну одговорност према свим народима на планети. Имам визију како да изградимо бољи свијет. И сада имам и могућности”, наставио је он. „И то је тако лако. Тако је једноставно извршити прерасподјелу ресурса, искористити постојећу технологију и науку, постојећа средства производње, и тако лако можемо направити глобалну утопију за све.”
„Знао сам! Јебено сам знао да ти нисам требао дати да читаш Маркса и оне остале луде филозофе!”, љут је био Џонатан. „Твоја улога није да ствараш комунистичко друштво. Твоја улога је да започнеш тотални рат и уништење. Ти ниси овдје за добробит човјечанства, ти си овдје да започнеш коначни рат за небо.”
„Ја не желим да уништим човјечанство. Мени се људи допадају. Свиђа ми се планета Земља. Свиђа ми се све ово и желим да радим на изградњи бољег и праведнијег друштва”, самоувјерен је био он. „Сада коначно имамо прилику за тако нешто. Сада је планета уједињена и сви су спремни да ме подрже у мојој визији будућности.”
„Господару…”
„Не, рекао сам ти. Не господару!”, одлучно га је прекинуо.
„Господ… друже предсједниче, молим те да схватиш у каквој смо сада ситуацији”, нервозан је био Џонатан. „Твој отац је веома љут. И веома нестрпљив. Такође, љута је и друга страна. И једни и други чекају да започне апокалипса. Ти ниси било ко. Ти си антихрист. И твоја улога у пророчанству је јасно одређена.”
„Сви нешто очекују од мене. А никога не занима шта ја заправо хоћу”, љут је био и он. Повукао је наредни дим цигаре.
„Ја сам на твојој страни, друже предсједниче. Увијек сам био. Али, сада је ситуација таква да…”
„Да ли је он стигао на земљу? Да ли се други највећи син појавио?”
„Да. Стигао је. Али, тренутно нема шта да ради. Не може да дјелује нити да се јавно појави док ти не започнеш апокалипсу”, рекао је његов сарадник. „Може се рећи да је тренутно незапослен и да чека да га ти запослиш.”
„Сви чекају на мене. Сви желе уништење. Желе рат. Желе да се боре у неком њиховом светом рату. Али, ја стварно не видим сврху свега тога. И стварно не желим да радим оно што други желе од мене. Желим да будем свој, да будем самосталан у одлучивању и да урадим оно што је најбоље за све.”
У том тренутку је у његов кабинет ушао мушкарац дуге црне косе, са краћом брадом и брковима, такође обучен у црну одору. Био је љут. И веома озбиљан. Стао је поред Џонатана. И хладно је гледао у њега.
„Оче, дошао си! Драго ми је што си овдје, да ти покажем шта смо све направили и шта све тек можемо…”
„Не причај глупости, Габријеле!”, узвикнуо је он. „Урадио си оно што сам тражио да урадиш. И сада тражим да започенш апокалипсу. Моја армија је спремна. И само чекамо на тебе.”
„Господару Луциферу”, уз наклон му се обратио његов сарадник, „ја сам упорно покушавао да господа… односно другу предсједнику објасним његову улогу и оно што мора да учини, али изгледа да он не жели…”
„Не жели шта?”, љутито је упитао Луцифер, те се поново окренуо према њему. „Какве су то глупости, Габријеле? Какав друг предсједник? Ти си јебени антихрист! Ти си мој син и ти треба да започнеш рат на земљи и коначни обрачун између нас и њих.”
„Оче, нема потребе за тиме. Овдје је стварно супер. Не треба нам рат. Ја желим да будем предсједник планете и да изградим рај на земљи. Као што је говорио Маркс. Желим трајни мир и просперитет. Људи су чудесна бића и толико тога могу да постигну. Само им треба мало подстицаја”, покушавао је Габријел да убиједи оца у исправност својих увјерења. Покушавао је да му пружи другачији увид у човјечанство.
„Какав Маркс? Рај на земљи! Комунизам!”, с невјерицом је говорио Луцифер. „Ти ниси нормалан! Ти ниси овдје да ствараш бескласно друштво, него да омогућиш мојој армији да уђе у овај свијет и да кренемо у велики јуриш на небо.”
„Пусти то. Какав јуриш на небо. Не треба нам то. Овдје је сасвим добро”, опуштено је наставио Габријел. „Упознао сам једну дјевојку. Зове се Марија. Свиђа ми се. И ја се њој свиђам. Планирамо да се вјенчамо. Она ће бити прва другарица предсједника свијета.”
„Слушај ме добро, Габријеле”, рекао је Луцифер. Примакао му се и наслонио руке на масивни радни стол. „Не изазивај моје стрпљење. Не желиш да наљутиш некога попут мене.”
„Жао ми је, оче”, смирено је одвратио он. „Али, ја сам добро свјестан тога да ти не можеш ништа да учиниш без мене. Ти немаш директан приступ овом свијету. И не можеш користити директно своје моћи. Овдје си само обичан човјек. И ништа више од тога. А ја сам, с друге стране, много више од обичног човјека. И ја сам једини који има моћ.”
„Послаћу своје најјаче демоне да те опсједну и да те натјерају да учиниш оно што желим”, упоран је био Луцифер.
„Не иде то тако, оче. Нема тог демона који може мене да савлада. И нема те силе која у овом свијету може тако отворено да дјелује поред мене”, рекао је Габријел. Био је потпуно сигуран у себе. „То је привилегија коју сте ми сви ви омогућили. И једна и друга страна. И то све због вашег глупог рата.”
У том тренутку се у кабинет буквално телепортовао дугокоси црнокоси мушкарац у бијелој одори за некаквим златним копчама на себи. Имао је плаве очи. И веома складне црте лица. Међутим, и он је дјеловао набријано.
„Шта се овдје дешава? Или, боље да питам, зашто се ништа не дешава?”, упитао је он.
„Михајло! Велики арханђео!”, театралан је био Луцифер када је видио придошлицу. „Зашто си тако нестрпљив? Зар једва чекаш свој крај?”
„Армија анђела је спремна! Чекамо да започне апокалипса и да вас коначно уништимо за сва времена”, одлучан је био анђео. „Зар се плашите коначног обрачуна? И због тога одгађате ваш неминовни крај?”
„Ха, ха! Ја ништа не одгађам. Одавно сам спреман за ово, Михајло”, самоувјерен је био Луцифер. „Зар створитељ мисли да са тобом и таквима попут тебе може задржати небески пријесто? Једва чекам да завршим са свима вама. И да коначно узмем оно што ми припада.”
„А зашто ви то не урадите негдје друго?”, укључио се и Габријел. „Зашто се не сукобите на неком другом мјесту, него баш морате на Земљи? Имате читав јебени свемир са милионима свјетова у њему. Идите тамо и борите се. Идите на Марс па тамо ратујте до посљедњег анђела и демона. Али, пустите мене и планету Земљу на миру. Ми не желимо рат. Ја не желим апокалипсу. Ја желим овдје да направим комунистичко друштво.“
„Комунистичко шта?”, збуњен је био арханђео Михајло.
„Имамо проблем”, рекао је Луцифер. Сада је наступио тихо и помирљиво. „Он неће да покрене апокалипсу. Хоће да мијења свијет. Свиђа му се човјечанство и оно што људи очекују од њега.”
„Како неће да покрене апокалипсу?”, збуњен је био анђео. „Нема неће! Мора! Тако је записано и тако…”
„Не! Не желим! Желим да одјебете сви одавде и ваше ратове водите на Марсу или негдје свјетлосним годинама далеко од Земље и сунчевог система”, самоувјерено и одлучно је наступио Габријел. „Ја желим мир. И напредак човјечанства. Такође, желим да се оженим са Маријом и да имам своју породицу.”
„Каква Марија?”, и даље је збуњен био анђео.
„Заљубио се у неку дјевојку. Хоће да се вјенчају”, укључио се Луцифер. Он је, изгледа, већ дигао руке од свега. Био је разочаран и сјебан.
„Честитам! Ваљда”, с невјерицом је рекао анђео.
„Могао сам да претпоставим да ће бити проблема са њим”, наставио је Луцифер. „Повукао је на мајку. Својеглав је попут ње.”
„А ко је она?”, упитао је анђео.
„Ма нека феминисткиња из Београда.”
„Београд! Фуј!”, очигледно згрожен је био анђео. „Зашто си га уопште зачео тамо. Могао си да претпоставиш да неће испасти добро.”
„Јеби га, морао сам. Поравнање планета и те ствари. Морало је бити тамо”, објашњавао је његов отац због чега се он морао родити у Београду. „Боље да сам чекао још један миленијум и поравање изнад Хондураса. Сигурно не бисмо имали овакве проблеме.”
„И шта ћемо сада? Како да остваримо пророчанство без апокалипсе?”, збуњено и разочарано је упитао арханђео Михајло.
„Ту вам не могу помоћи. Смислите нешто друго. И радите то све далеко одавде”, одлучан је био Габријел.
Михајло и Луцифер су се само погледали. И ништа му више нису рекли. Климнули су главом један другом.
„Пошто нема ништа од коначног обрачуна, да ли онда важи оно за суботу?”, упитао је анђео његовог оца.
„Наравно! Растурићу те!”, самоувјерен је био Луцифер.
„Ха, ха! То се неће десити!”, уз осмијех је одвратио арханђео и затим у тренутку нестао из просторије.
„О чему се ради? Шта то имате у суботу?”, упитао је Габријел.
„Call of Duty!”, кратко је одвратио Луцифер. Намигнуо му је. И затим, попут арханђела, испарио из просторије.
Остали су само он и Џонатан.
„Да ли да оца зовем на вјенчање? Да ли ће бити и тада љут?”, упитао је у наредном тренутку.
„Можда га прође до тада. Позови га. Биће му драго”, тихо је рекао Џонатан. И он је био разочаран. И очигледно није био расположен за причу.
Габријел је био задовољан исходом овог разговора. Свима им је ставио до знања да од њиховог рата неће бити ништа. И да он има сасвим друге планове. За човјечанство и за себе.
Након неколико сати, Џонатан је поново ушао у његов кабинет.
„Још неко је овдје. Чека вас испред врата, друже предсједниче”, рекао му је.
„Нека уђе!”, одвратио је Габријел.
Унутра је ушао он. Христ. Дошао је на разговор са њим. Срдачно су се поздравили и сјели у фотеље. Запалили су цигаре и неко вријеме само ћутали.
„Чуо сам да нећеш покренути апокалипсу”, прекинуо је ту тишину Христ. „Кажу да ти се допада овдје и да желиш да промијениш свијет.”
„Да. Не желим рат. Желим мир. И напредак читаве планете”, одлучно је одвратио Габријел. „Не желим улогу коју су ми други одредили. Ја имам своје ја. И нећу да будем обичан сљедбеник некога или нечега.”
„И мене су некада погрешно разумјели. И ја сам имао друге планове за човјечанство. Али, те моје идеје су послије злоупотријебили.”
„Разумијем те. У потпуности. Тешко је слиједити туђа очекивања. А посебно логику и уврнута правила наших очева”, одвратио је он. „Морао сам коначно да пресијечем и донесем одлуку какву сам донио. Сада више нема повратка на старо.”
„Шта ја сада да радим?”
„Можеш ми се придружити. Можемо заједно промијенити свијет. Ти и ја можемо толико тога да учинимо за добробит човјечанства”, одлучан је био Габријел.
„Мислим да ћемо наљутити многе. И оне горе, али и оне доље.”
„Нека се љуте. Проћи ће их једног дана. Ваљда. Ми смо овдје, а они су тамо. И ми најбоље разумијемо људе и њихову комплексну природу. Разумијемо и оно најгоре, али и оно најбоље у њима.”
Пружили су један другом руку. И потом су попили по пиће. Направили су договор. И савез за бољу сутрашњицу. За бескласно друштво и за планету која ће бити по мјери свих људи који на њој живе.
