Летњи је распуст. Температура расте из дана у дан, па су сачекали вече како би се окупили на њима добро познатом месту. Из бетона је и даље избијала топлота. Поседали су на стазу, јер је клупа била већ одавно оронула.
Дане су проводили играјући фудбал или кошарку, док их умор не отера кућама да напуне батерије, како би се могли после опет састати. Вечерња рутина изгледала је другачије. Ноћ их је подстицала на причање страшних прича.
Дарко се први јавља да почне причу, њима већ знану, о деци која су се играла на гробљу и једаном дечаку који је од страха оседео. Татјана је намерно контрирала, па би сваки пут испричала виц. Душан би се само смејао, јер није видео смисао у свему томе. Жељка би препричала психолошки хорор филм који је недавно одгледала. Сашине приче су биле најдуже и садржале су највише детаља. Био је њен ред.
„У соби је мрак. Девојчица је била у свом кревету и покушавала је да заспи. Месечева светлост је пролазила кроз ситне рупе прозорске ролетне. Колико год се девојчица трудила, није успевала да заспи. Превртала се по кревету, покривала преко главе, али безуспешно. Била је окренута леђима зиду, лицем ка вратима. Поред врата је био њен писаћи сто и столица. Затворила је очи да се натера да заспи. Кад их је отворила, неко је седео на столици и благо се померао лево-десно. Чула се шкрипа расклимане столице. Она је дуже трепнула, надајући се да ће нестати, али је то и даље било ту.” Саша је застала на тренутак, сви су је слушали. Душан се мало насмејао, али га је она игнорисала.
„Девојчица ништа није смела да каже, дисала је плитко не скидајући поглед са столице. Мрдање је стало. Завладала је тишина. Осетила је само да ју је нешто повукло за ногу. Почела је да вришти и да се бацака по кревету. Ногама је одгуривала јорган док га није скроз бацила. Усправила се у седећи положај да погледа на под. Ничега није било. Дисала је сада убрзано. Склупчала се и повукла у ћошак. Чула је кораке у ходнику и надала се да долазе њени родитељи. Пре него што су ушли, осетила је хладан дах на врату и неразговетно шапутање. Ништа није разумела, и само је потрчала ка вратима кад су родитељи улетели у собу и упалили светло. Она им је скочила у загрљај, плачући гласно од страха. Родитељима није било ништа јасно, али су је тешили. Све док се девојчица није скроз умирила, они су били ту са њом. Сачекали су да заспи и изашли из собе. Оно што нико од њих није знао, било је то да је девојчица и даље била посматрана.”
„Стварно си одужила ову причу, а и какав ти је то крај?”, рекао је Душан, који као и увек нема стрпљења. „Сморио сам се.”
„Мени је баш топ, али си је стварно одужила”, убацује се Дарко, устајући са стазе.
„Добро, могу онда да наставим неки други пут, не морамо сад.”
„Ја одавно већ спавам”, уморно ће Татјана.
„Јој, доброоо. Убила сам вас све у појам. ‘Ајмо онда кући. Сутра опет у исто време?”
Сви потврђују и одлазе. Једино се Саши није ишло. Волела је да се умори, па да после лакше заспи.
* * *
Сутрадан су се нашли на истом месту. Мрак не пада пре девет увече, а страшне приче нису занимљиве да буду испричане током дана.
„Можемо данас само да шетамо без помињања гробља и хорора?”, предлаже Жељка.
Саша видно ненаспавана само је слегла раменима, док су се остали сложили са идејом. Пошто је село велико, углавном шетају само по оближњим улицама, јер их после мрзи да се враћају. Али овај пут одлучују се да зађу и у друге крајеве. Не желе да иду према железничкој станици због паса луталица, већ су Лењиновом улицом кренули према главној. Свака пета сијалица је радила на бандерама. Таман се очи навикну на мрак, онда их нека светиљка заслепи.
Ишли су сви једно поред другог и причали у глас шта би ко купио да има милион евра.
„Ја бих џипа и кућу на Флориди”, искезио се Душан.
„Па имаш ти још много пара да трошиш, ниси ни пола потрошио”, говори му Дарко.
„Па од остатка ћу да живим, нећу ништа ни да радим.”
Жељка би само путовала на летовања и зимовања сваке године. Дарко би купио неку фирму, а Татјана би неки део донирала. Саша је слушала шта причају и размишљала шта би она.
Одавно су одмакли од њиховог краја. Што дуже шетају, то је већа тишина. Теме су се изгубиле, коментарисали би тек понешто у пролазу. Имали су осећај као да су у џунгли. Многе капије су попадале од дотрајалости или су стајале обрасле коровом. Татјана је предложила да скрену лево.
„Нисам баш дуго овуда ишла и заборавила сам да постоји.” Ћутке су се сложили и пратили је.
Време као да стоји. Ништа се не чује око њих, сем лишћа које помера ветар и далеки лавеж паса. Саша је гледала доле, пазећи куда стаје. Кад је подигла главу, загледала се у једну тачку. Видела је обрис нечега, мало даље од њих. Прошла ју је језа. Било је нечег чудног, али и познатог у тој појави. Није била сигурна да ли и други виде. Осећај у стомаку говорио јој је да не иде ка томе, да се окрене и оде. Али је из неког разлога наставила да шета. Руке су јој сад биле хладне од страха. Поглед јој је био фиксиран на то. Желела је да им каже шта види, окренула се ка њима и изустила: „Људи…” Кад је уперила свој кажипрст према раскрсници, нестало је.
„Шта је било?”, питали су. Знала је да ће им звучати безвезе, па је само одмахнула главом и наставила да шета.
Дарко и Татјана су почели да се осврћу око себе, јер су чули лупкање о бетон. Затим су застали. У улици није било никог другог сем њих.
„Еј, станите!”
Сви су се окренули ка њима.
„Је л’ ово детлић?”, питају.
„Ма какав детлић овако касно”, изнервирано ће Душан.
Опет се чуло. Било је ритмично и тихо. Застали су како би могли боље да ослухну. Сада је било јасно да су у питању кораци. Звук се ширио па нису могли да схвате одакле долазе. Узалуд су се окретали и чкиљили около.
„Хоћемо да се вратимо?”, питала је Жељка.
Сложили су се да је време да иду кући. Нису више чули друге кораке сем својих. Убрзали су се. Сада нису имали идеју како да започну разговор, а нису ни желели. Било им је важно само да што пре дођу кући. Али крај овом путу се није видео. Можда јер је улица ишла низбрдо, што је чудно, село је иначе равно. Саша је имала добро познати осећај да је неко посматра. Тргли су се кад су опет зачули исто лупкање. Било је сада близу њих. Јасније и гласније. А онда им је обрис жене, који је Саша видела, препречио пут.
Била је обучена у нешто налик хаљини. Лице јој је било безлично. Жељка је осећала како јој се слила суза низ образ. Једва да је дисала. Од страха су имали притисак у глави као да ће експлодирати. А обрис жене се полако кретао. Сви су чули неразговетно шапутање. Саша сада није имала сумње у оно што види.
Душан је направио неколико ситних корака уназад, а остали су га пратили. Нису били сигурни шта ће се десити ако направе нагле покрете. Избегавали су да је гледају директно у лице па су гледали у пут. Накривила је главу у страну и корачала ка њима. Што им се више приближавала било је хладније. Одједном, она је стала. Саша је ухватила Жељку за руку и рекла: „Бежи!”
Сви су почели да вриште и трче у супротном смеру. Нико се није окретао, свако је гледао испред себе. Прошли су једну раскрсницу, скоро сви су били исте брзине. Саша је покушала да се окрене да види да ли је жена и даље тамо, али је запела и пала. Од силине пада изгубила је ваздух. У том тренутку пожелела је само да остане ту и лежи. Страх ју је терао да устане. Ослањајући се на своје издеране дланове, успела је да подигне главу. Али поглед јој није ишао даље од руба хаљине тик испред ње. Њеним телом се ширила хладноћа коју је пратио препознатљив неразговетни шапат. Сви су викали Саши да устане и крене, али није могла. Парализовала се. Неизвесност је прекинута бљеском аутомобилских фарова и јаком шкрипом кочница. Више јој није било хладно и није осећала страх. Обрис жене је нестао. Остали су само пријатељи који сада преплашено зуре у њу. Покушала је да им се обрати, али се чуло само неразговетно шапутање.
