У лепоти је моћ. Гледам га како ради око куће, и нису то посебно тешки послови, или бар њему иду лако. Цепа дрва, носи воду са бунара, понекад помогне око ношења намирница са пијаце.
Завидим слушкињама кад их прати, напрћен пакетима и корпама. Понекад се скине до паса и уређује травњак и поправља ограду око куће. Мишићи су му лепи, складни, препланули. Волим да га гледам.
Волим га што је тако леп, иако је слуга. Ћерка самураја, коме је испод части из собе да изађе и који само на састанке са другима истог статуса иде, не сме ни да размишља о слугама на такав начин. А ја, ето, не могу против себе.
Знам где спава. Ноћас ћу му доћи.
* * *
Толико је ружна да је се људи плаше. Младићи мојих година, они који би можда и могли да јој се удварају када би хтели, зову је Чудовиште. Веле да је толико ружна да мора да има моћи немани и да проклиње људе када се онако накриво загледа у њих и крене нешто да мрмља испод гласа.
Деца трче за њом по улицама и изазивају је глупавим надимцима. Самурајска ћерка, једница у родитеља, а без икакве шансе да се уда. Види се колико је љута због тога, иако се труди да сакрије осећања.
Лице јој је равно, козичаво. Кажу да је имала козице као мала и да је нико није пазио па се много чешала. Очи су јој разроке, леђа грбава. Хода некако чудно, као да јој је једна нога краћа од друге.
Смирена је само кад седи крај прозора и зури у башту. Трудим се да што пре завршим послове и одем. Непријатно ми је кад мислим да ме гледа, а заправо нисам сигуран куда јој поглед блуди.
Спавам у одајама за слуге. Ја сам једини слуга кога упошљавају и осећам се слободно кад уђем у собу која је само моја. Слушкиње спавају с друге стране куће, врло самурајски морално одрађено.
Да ли ће се једна од њих одважити да ме посети вечерас? Лепа Сакуро пуних усана или наоко стидљива Хана белог тена? Али то је тек пусти сан, само доконо замишљање, те гасим свећу и завлачим се под покривач. Убрзо спавам.
Буди ме шушањ свиле, и прво на шта помислим су женске хаљине. Кроз завесу видим силуету како се свлачи, улази код мене у кревет. Не видим која је, осећам само мирис трешњиног цвета у коси, влажне пољупце, све дубље дисање. Не говоримо. Ако је жива не бих да је уплашим, ако је дух било би опасно да је озловољим. Пуштам да ме јаше и доводи до врхунца.
Кад је готово, пада по мени од олакшања. Месец просијава кроз завесу и коначно јој видим лице. Покушавам да вриснем, али немам гласа.
„Чудовиште“, излази само храпави шапат, и оно што је личило на блаженство на њеном лицу ишчезава да би га заменио бес.
„Само зуцни о овоме и пробај да ме одбијеш“, просиктала је, „и проклећу те.“
Скупља кимоно, облачи се и одлази. Оставља ме у прљавој неверици.
Наредне ноћи опет долази.
* * *
Нико ме не воли. Отац ме ни не гледа нити жели да има ишта са мном. Да сам лепша, раније би ме удао, овако нема избора него да ме остави у кући. Мајка ме понекад позива да се заједно молимо прецима, али и тад избегава да ме погледа. Могу да наслутим шта јој је у души – само удаја. Које је несрећно створење родила!
А ја – никад сретнија. Ноћи са Рикутом су дивне. Нисам знала да ужитак може тако да прија.
Рикуто је, од кад сам му запретила, послушан. Помало блед, погрбљен над послом, не више насмејан са служавкама, али ноћу је мој. Како и треба да буде. Уосталом, шта има лоше у мало забаве? Чак се и најгоре девојчуре слободно забављају, а ја, ћерка угледној самураја, чамим под кровом родитељске куће. Нити цвет, нити убрана. Да сам бар мушко… Али, могу и овако да се побринем за себе.
Само да отац не сазна.
Мајка, ако и сазна, неће му ништа рећи. Боји се његове преке нарави.
* * *
Каори је трудна.
Трудна!
О, мајко моја!
Дошла је ноћу, како све немани иначе походе људе, али није се одмах дала на посао. Уместо тога, села је поред мог узглавља и саопштила ми вести, мирно као да управо није изрекла најгору могућу ствар.
Трудна са слугом.
То не бива.
Њен отац има право да нас обоје убије као псета и нико му ни реч не би рекао. Такав је закон.
Знала је то, знао сам и ја, али мени џаба кад она наређује.
Устајем, пакујем се у тами. Пита ме куда ћу, одговарам да бежим, шта бих друго. Трудноћа је несрећа која није требало да се деси, све ће нас проклети, и боље да сам далеко кад се сазна.
Она не плаче нити ме моли. Устаје, хвата ме за кошуљу.
„Само се усуди да ме оставиш. Кад ме убију, мој дух ће те прогањати до краја живота. Нећеш имати мира ни ноћу ни дању.“
Верујем јој. Нико тако ружан ни гневан није без мрачних моћи.
Јој, мајко моја.
* * *
Под мојим срцем расте нови живот. Ако ме нико ни не воли, оно хоће. Таква је веза између мајке и детета. Кад имам снаге, унапред се веселим.
На путу смо. Рикуто корача испред мене, ретко се осврће. Непријатно му је да ме погледа, што је смешно након онога што смо урадили, али навикла сам. Да ли сам заиста очекивала да ће се сад другачије понашати? Можда само треба мало времена да се обоје навикнемо.
Више нисам самурајска ћерка. Самурајска ћерка се никад не би спетљала са нижим од себе, нити би себе довела у ову ситуацију. Сад само само Рикутова жена, трудна, и даље презрена и невољена. У бекству.
Куда идемо?
* * *
Говорим јој да мора да ме сачека подаље, док објасним ујаку шта се дешава. Гледа ме сумњичаво, не преза да ме оптужи да ћу је оставити. Каже да сам је отео из рођене куће да је оставим предалеко да се сама врати, а да је прича о ујаку ништа осим лажи. Богови, како бих волео да је тако, да сам имао храбрости да је напустим ноћу док је спавала. Гледао сам је како се мешкољи под огртачем, на тврдој земљи, и некако ми није личила на чудовиште. Док не сване. А тада је било касно за бежање.
Остало је само кајање.
* * *
Обећала сам да ћу сачекати да ме позове. Чекам иза угла куће док разговара са ујаком.
Објашњава му да му треба посао и место за становање, а ујак се нећка. Као, нема довољно посла, а за смештај ће се снаћи, може и код њих да спава.
Излазим пред њих, истурам стомак и бебу у њему. Рикуто не зна шта да каже, обара главу.
Не бацам се на колена, али склапам руке у молитву и преклињем старијег човека да нам обезбеди смештај. Говорим му колико нам је ситуација безнадежна.
Ујак нема милости, правила су прекршена и треба да се вратимо и суочимо са грехом. Па нека и умремо, то је једино исправно.
Све што Рикуто говори јесте да му је жао. Жао му је, жао, жао.
„Зар да ово дете ни светлости не угледа?“, говорим. „Да из мрака нерођеног оде у мрак мртвих? Како ће му бити на другом свету? Смилујте се, чича!“
Ради детета, чича се смиловао.
* * *
Радим код самураја као кувар. Претходни слуга је отишао под нејасним изговором да му је отац болестан, али ми се чини да је то лаж и да је једва дочекао да оде. Видим и зашто. Господар је прек и дужан до балчака. Зајмодавац долази сваки дан а господар га тера, обећава, нервира се.
Склањамо се од њега да му рука на балчаку не потегне увис и да се неко од нас не нађе мртав. Самурај има право да убије сваког нижег од себе, често само због тога да провери колико је катана оштра. Али плаћа, а трудна Каори ме чека код куће. Немам избора.
Господар каже да кувам боље од прошлог кувара. Понекад ме награди покојим новчићем више. Данас каже да хоће пиринач. Ништа лакше.
Међутим, нешто црвено капље у лонац. Гледам пут таванице. Још једна кап, право у јело.
Богови, убиће ме ако ми ово поквари јело.
Пењем се на таван, у полумраку се надам лешу миша кога је мачка оставила. Оно што угледам је много веће.
Оброк касни и господар није сретан. Дере се на мене и прети смрћу и немам избора него да му објасним да сам био на тавану јер је нешто падало у пиринач. То га умирује. Неко време размишља и не обраћа пажњу на моју прострту прилику.
„Знаш како ћемо“, коначно каже. „Отараси се леша за мене и даћу ти златник. Заправо, два. Један сад, а други кад обавиш посао.“
Леша се тешко отарасити у граду. Транжирам га и пакујем у врећу, размишљам да га однесем до реке и бацим тамо као смеће. Морам чекати мрак, иначе би стража постала сумњива. Шта ако затраже да виде шта носим? У последње време свакога претресају.
Идем кући док се не смркне.
* * *
Живимо сами, хвала боговима. Рикутов ујак није хтео да ризикује да буде у близини у случају да мој отац сазна где смо.
Распала изба, ето где смо. Превише сиромашни за било шта, а Рикуто се не труди. Само погне главу и ради за сићу.
Грдим га, а он погне главу и ћути.
Ујутро погнут устане и оде на посао.
И тако сваки дан.
Богови, зар је ово живот?
Када се породим, јавићу мајци. Живо дете, крв своје крви, неће одбити да види. Једном када поклекне, убедиће оца да ми се смилује. Вратићу се код својих.
„Биће све у реду“, шапћем беби, а она у том тренутку одлучи да је време.
* * *
Како сам ушао на врата, тако ме Каори дочекала стиснутих зуба.
„Порађам се.“
Гледа ме бесно, као да сам нешто крив. Чекам да ми каже како могу да јој помогнем, али моја тишина као да је још више разјарује. Шаље ме по бабицу. Да, то је логично.
Остављам врећу крај врата, терам је да обећа да је неће отворити док се не вратим са бабицом. Истрчавам напоље.
* * *
Како то мисли, да не погледам шта је донео? Шта уопште може да буде у толикој врећи?
Дрешим чвор на врху. Унутра је нешто кабасто, тамно и влажно. Котрља се напоље.
Глава човека, разрогачених очију, крваве косе, ружног самртног грча. Непознатог човека.
Вриштим.
Комшије упадају да виде шта се дешава. На поду сам, у порођајним боловима, не тражим помоћ.
„Зовите бабицу!“, говори нека жена.
„Већ је готово“, глас мушкарца развлачи речи да бисмо сви знали да се шали. „Види, шта јој је то између ногу?“ Сагиње се по главу, држи је за косу и показује окупљенима. „Толико је ружна да је родила мртву главу.“
Јој, да сам мушко!
Слаб смех, а онда врисак: „Мој муж!“
Дакле, Рикуто је убио нечијег мужа и оставио га мени. Који бедник.
Порађам се, узвикујем његово име. Бабица је ту, умотава дете и показује ми га.
Али ја сам већ мртва.
* * *
Стража ме не зауставља. Ако су и приметили страх у покретима, није их брига.
Јурим до реке, преко, па кроз шуму.
Не знам како порођај изгледа, али чуо сам тај врисак и знао сам, просто сам знао, да је погледала у врећу. Даље нисам имао избора. Зар да ја одговарам за господареве злочине? Боље да побегнем док ме нису дохватили. Ако не они, онда би ме господар нашао и побринуо се да га не одам.
Трчим кроз шуму, саплићем се о шибље. Оно се отима за моју одећу, гризе ми кожу, шапће о смрти.
А за мном дивља врисак мртве жене. Као да је поново чујем како ми говори да ће ме њен дух прогањати довека.
Испунила је обећање.
