Мистерија Другог Света – Истрага

Изашли смо из затвора и шетали смо према колима. Очи су ми се и даље привикавале на јарку светлост, а Цицак је шетао поред мене носећи неку кутију са стварима.

„Седи у ауто и обуци ово из кутије, сад ћу доћи само идем да нам набавим неки доручак”, предао ми је кутију и удаљио се. Сео сам у ауто и пар тренутака сам одмарао очи. Опет сам око себе осетио црнину и осећај као из собе, али је сада било интезивније. Пиштање контрола подморнице… вибрације… црвено светло аларма које засијава све… пао сам са столице…

Тргао сам се на звук затварања врата.

„Опет си мало задремао?”, упитао је мој нови партнер.

„Нисам, него сам мало одмарао очи… Нисам знао да ће ме оволико болети очи.”

„Аха, онда извини на гласном упаду… него, партнеру, донео сам нам доручак”, извадио је из кесе нешто замотано у папир на којем се оцртавала маст. Доручковали смо у тишини.

После доручка сам га директно питао:

„Желим истог трена да ми испричаш све шта се дешава, како сам доспео овде, и шта желиш да урадиш са мном?”

Његово крзнато лице није могло да сакрије непријатност коју је осећао.

„Када сам те напао у бункеру, рекао сам ти да ми је једна блиска особа говорила о теби”, зенице су му се потпуности рашириле, и глас му је постао дубљи. „Њу ћеш касније упознати, сада није време за то. Она ће ти одговорити на сва питања. Ја ти могу само рећи да сам пре пар месеци имао сан где се ти појављујеш и где ми је речено да морам да ти помогнем. То је све што знам”, после његовог одговара је настала тишина.

Чудно сам се осећао, заиста сам имао осећај као да није време за моја питања, верујем и да се он слично осећао.

„Ниси се пресвукао, колега”, рекао је својим нормалним гласом.

„У праву си. Нисам.”

„Имаш среће, нашао сам то одело јефтино у продавници за шимпанзе”.

Сада смо били слично обучени, обојица смо имали крем дугачке капуте, панталоне, кошуљу и шешир.

„Шта кажеш? Како ми стоји партнеру?”, упитао сам га шаљиво, а он је климнуо главом смејући се.

„Океј, идемо до мртвачнице.”

Упалио је ауто и додао ми његову свеску како би прочитао његове белешке, али нисам могао да прочитам јер је њихово писмо било другачије. Уместо слова, имали су знакове које нисам могао да препознам, па сам тражио да ми укратко исприча.

„Прошле недеље, око поноћи, из оближњег кафића је изашао градночелников син Ћерик, који je кренуо кући, скренуо у уличицу број 3, и није се више вратио. Сведоци су чули неку буку и подрхтавање. Нашли су га како лежи на стомаку са бодежом у леђима… а ти си такође лежао поред њега. У полицији су завели случај као да сте се потукли и да је он успео да те онесвести док си му забио бодеж, али ником није јасно одакле си се створио”, погледао ме је у очи. „А сада ми озбиљно реци, шта се десило те ноћи?”

„Сада, када сам био у самици, покушавао сам да разумем шта се све десило. Све се некако брзо дешава… Све ми је мутно… Осећам се тако чудно. Свега што се сећам сам испричао. Знам да то није довољно, али стварно не знам ништа више од тога”.

Он је само празно гледао у пут. Деловало ми је као да се преиспитује око нечега.

Убрзо смо дошли до мртвачнице. Објаснио ми је план по којем ћемо да делујемо. Ући ћемо унутра тако што ће ме он водити као заробљеника. На рукама ћу имати лисице, а он ће ме гурати са леђа. Идеја је да се преставимо као да сам дошао на додатно испитивање око убиства, док ће Цицак да потајно слика са својим малим фотоапаратом. Највећи проблем ће правити главни патолог који је камелеон по имену Негаси, који је задужен за обдукцију. Њега ћемо морати некако заобићи или преварити како би дошли до тела. Ставио ми је лисице и кренули смо са извршењем плана.

Без проблема смо ушли у зграду, спустили се лифтом до нижих спратова и ушли у један узак ходник. Док смо шетали, разни погледи су били упућени у мене, неки су ме загледали са ужасавањем или страхом. Ушли смо у још један лифт, али овај пут нисмо били сами, са нама су ушли мрмот, хрчак и веверица. За разлику од осталих, они су се тихо кикотали и шапутали између себе нешто о мојим ушима и носу. Коначно смо стигли до жељеног спрата. Прошли смо кроз још један ходник и нашли смо се испред врата на ком је писало: Негаси од породице Крутали, главни патолог.

Цицак ми је климнуо главом, и ногом ме је гурнуо кроз врата, где сам ја полетео и пао тачно пред радни сто на којем се налазило мртво тело Ћерика.

„Надам се да сам те повредио!”, викнуо је мој партнер који је стојао на улазу.

„Каква је то бука?”, чуо се главни патолог са плафона док је полако силазио низ конопац који је био у близини. „Шта се дешава? Ко сте ви?!”, бесно, али и успорено је викао Негаси.

Некако сам успео да устанем и погледам у тело добермана које је лежало на столу. Очи су му биле потпуно беле, вилица покидана и на грудима велика рана од бодежа. Патолог ме је окренуо ка себи и почео да ме загледа са својим очима.

„Ти си убица?… Хмм…”, очи су му се померале наизменично свако на своју страну „Колико година имаш?”, питао ме је озбиљно.

„Ух… 35”, збуњено сам стајао као укопан. Док ме анализирао, очи су му били као ласери, а са рукама ме је стискао по грудима, раменима, леђима.

„Чудно си ти биће…”, говорио је себи у браду. „Некако ми је лелујав, шта кажеш?”, викнуо је Цицку који је потврдио.

Окренуо ме је тако да му будем окренут леђима и почео да загледа моје шаке, а за то време је мој партнер сликао покојника.

„Него, реци ми…”, кренуо је патолог, „како си тако лако извадио срце из овог јадника? Је л’ то нека ванземаљска технологија?”

„Нисам га убио!”, викнуо сам, а са друге стране стола Цицак је загрмео:

„Него шта си! Доста ми те је било, сад се враћаш у самицу до краја свог живота. Надали смо се да ћеш се покајати и признати своје злодело, а овако…”, прекинуо је када су се врата отворила.

Кроз врата је једва прошао огромни дебели доберман у оделу које му је било затегнуто око стомака и каишем који је видео боље дане.

„Господине Целиос! Откуд ви?”, изненађено је рекао главни патолог.

„Дошао сам да покупим свог сина”, јецао је политичар. „Довољно сте га сецирали… Сада је време да га узмем”, гурнуо је Негасија и мене као да смо деца, а Цицак је остао са друге стране не мешајући се.

Узео је свог сина и замотао у неку белу одору, и плачући изашао из просторије. Све је стало док смо гледали како отац носи сина низ ходник кроз отворена врата.

Убрзо смо изашли из мртвачнице и сели у ауто. Изгледа да нам је план успео, мада се нисмо осећали срећно. Добили смо више питања него одговоре. Телу фали срце и највероватније га је убица узео, али зашто онда није узео и бодеж? Такође, политичар Целиос је само прошао поред мене, а у његовим очима сам убица његовог сина. Погледао сам партнера и деловало ми је да се и њему нижу питања једно на другим. Запалио је цигару и упалио ауто, питао сам га где идемо, а он ми је одговорио са устима пуног дима:

„Идемо кући, за данас је доста”, са чиме сам се потпуно сложио.

После неких 20-ак минута вожње зауставили смо се испред двоспратне куће. Бела фасада је лепо истицала жуте оквире прозора и црвени кров.

„Сада ћеш упознати моју породицу и најближе пријатеље, мада си неке већ упознао”, рекао ми је Цицак и потапшао ме по рамену.

Ушли смо у кућу која је изгледала већа него споља. Подови су били од предивног тамног дрвета као и степенице које су биле лево наспрам улаза. Зелена боја зидова се савршено уклапала у предивну композицију целе куће. Ушли смо у прозрачну дневну собу где сам сео у веома удобну софу. На зиду је био окачен телевизор који је био искључен, Цицак је отишао до собе и ја сам се нашао сâм у просторији. Осећам се као да сам код куће, што ми је невероватно. Гледао сам по соби видео фотографије и слике природе, као и пар пехара неке борилачке вештине и разне кристале по сваком кутку. Чула су се улазна врата. Неко је ушао, и на тренутак сам осетио страх. Испред мене се појавила сива Шећерна Једрилица, која ме је погледала директно у очи. У њеним црним очима цела соба је била изобличена. Исијавају неком чудном енергијом и застрашујуће су.

„Ти си тај око којег се дешава овај метеж?”, коначно је рекла шаљивим гласом, али и даље озбиљног лица.

„Па, изгледа… хаха…”, нервозно сам одговорио.

„Моје име је Меденица, и ја сам најстарија сестра. Чула сам да ме је Цицак већ помињао?”

Аха! Значи она је та „драга особа” која је рекла да ћу доћи.

„Да, јесте! Како си сазнала да ћу доћи?”, питао сам што веселије сам могао.

„Били су управу када су рекли да си веома директан!”, насмејала се гласно, а мене је већ почело ово да нервира.

„Ко је то рекао?”, срдито сам питао.

„Све у своје време! Сада треба да правимо храну, вероватно си гладан, је л’ да?”.

Опет је била у праву. Цицак се вратио у собу и залегао у софу на којој сам мало пре седео.

„Сад ми је Дуња јавила да ће каснити”.

Меденица је климнула главом и попела се степеницама до горе.

Још једном су се чула улазна врата. Овај пут сам знао ко је дошао. Била је то Капу, начелница полиције која ме је ухапсила. Скинула је полициски капут и капу, и села у црну фотељу. Није ми деловала расположено, а ни ја нисам знао како да реагујем.

„Шта је било?”, питао је Цицак затворених очију.

„Ништа ме не питај!” загрмела је Капу и удобније се наместила.

„Боље би ти било да се мало опустиш, сад ће Меденица доћи, а ако те она види овакву…”.

Капу је само фркнула и показала зубе, и ту је разговор стао. Стајао сам на средини собе и било ми је јако непријатно. Видео сам да има једна крем фотеља између њих двоје и ту сам сео. Сада сам могао мало боље да видим пехаре, на којима је писало „Шампион у комбинованој борби: Капу”. Непријатна тишина је расла, а ја нисам знао како да започнем разговор па сам само лупио питање: „Шта је за вечеру?”, на шта су се обоје насмејали. Није ми јасно што се смеју, ваљда су знали зашто то питам.

Меденица је дошла и позвала нас да јој помогнемо око вечере. Сво троје смо устали и прешли у кухињу која је била прозрачна и велика као и остатак куће. Они су радили велики део посла, а ја сам само помагао око сецкања. Направљену храну смо послужили на округлом белом столу са 6 столица. Неко је куцао на врата и отишао сам да отворим. Испред куће стајала су два зеца, а један од зечева је била медицинска сестра из моје собе, а други зец ми је био непознат.

„Поздрав, моје име је Дуња, а ово је моја млађа сестра Милица”.

„Добро вече, изволите”, рекао сам роботски и пустио их да уђу.

Значи Цицак није мислио само на Капу када је рекао да неке већ знам… Потпуно сам збуњен…

Сви смо сели за сто и почели смо полако да једемо. Они су препричавали неке приче са њихових послова, док сам ја ћутке јео и покушавао да склопим шта се дешава. Одједном ме је заслепео блиц фотоапарата. Била је то Милица, нисам ни приметио да га носи око врата. Сликала ме је још једном па је рекла: „Лице у лице са ванземаљцем! Напаст или спасилац!? Прочитајте у најновијем броју школских новина!”, театрално је викала и шкљоцнула још једну фотографију.

„Извини”, добацила је Дуња са пуним устима салате. „Она пише за школске новине, мало се некада занесе”.

„Нема везе, ионако сам био одсутан”, одговорио сам и кренуо да једем.

После вечере смо се пребацили у дневну собу која је била у полумраку. Собу су осветљавале свеће на поду и месец који је ове вечери био пун. Такође сам приметио да је сав намештај померен и да нема сивог тепиха који је био ту раније. Сели смо на таман паркет у круг око свећа тако да свако испред себе има једну свећу. Сви су, укључујући и мене, ћутали. Почео је да ме обузима неки страх, као и онај познати осећај који сам осетио јутрос у колима.

Меденица је прекинула тишину:

„Вечерас смо се овде окупили као што нам је речено да ћемо бити окупљени!”, погледала ме је директно у очи и наставила. „Стотинама година наши преци су користили магију! Са својим духом и телом су покушавали да је укроте, али она као свемирска сила се није дала укротити! Ми смо твоје слуге свемирски духу. Молим те да нам даш снаге и воље да видимо… да осетимо… да поднесемо истину која је давно исписана! Ох… Свемирски духу, чуј нас!”, подигла је руке и гледајући у плафон наставила: „Речено нам је да ће човек са другог света доћи и, ево га, ту испред нас!”, спустила је руке и узела свећу у руку.

Другом руком је из неке тамне врећице извадила неки прах и са тим прахом је направила круг између нас. Један део праха је ставила у центар. Показала ми је руком да ставим своју свећу у тај центар, што сам и урадио.

„Сада сви гледајмо у његову свећу! Нек нам пламен његове свеће покаже пут!”.

Унезверено сам погледао у све присутне. Језа ме хватала преко целог тела…  Нешто се дешава са мном… Осећам да нема излаза… Нешто се дешава!

„Упомоћ!”, викнуо сам, али Цицак, који је био наспрам мене, је спустио шапу на моју шаку и намигнуо ми.

„Не брини партнеру, све је уреду… У овоме смо сви заједно. Помоћи ћемо ти”, његове речи су имале ефекта на мене и рамена су ми се опустила.

Погледао сам још једном све пристуне, али овај пут смирено. Цицак је већ гледао у свећу са својим ђаволским смешком. Меденица, која је била поред њега, се потпуно препустила пламену моје свеће. Поред ње се налазила Дуња, која је гледала у пламен као и када је мене први пут погледала у оној соби, а њена сестра Милица се смешкала, и деловало ми је као да је узбуђена. Последња у кругу је била Капу која ме је бесно погледала у очи и показала да спустим поглед у свећу. И даље је била бесна на нешто, али ми је деловало да нисам ја узрок… већ нешто веће од свих нас самих. Коначно је било време да и ја спустим поглед.

Пламен свеће је играо пред мојим очима. У почетку нисам видео ништа друго, него само ужарен фитиљ који се полако криви.

„То је ватра”, рекао сам себи тихо у браду. „Ватра је енергија… Ватра је конвертор… Ватра је светло”.

Те речи су изашле саме од себе. Сада сам успео нешто да видим! Изгледало је као да играм заједно са пламеном. Нешто заиста успевам да видим…

Осетио сам како смо сви шесторо тај пламен који неуморно игра у тамној соби једне куће у земљи Тарин која је далеко од мога дома. Сви ћемо кроз тај пламен да добијемо одговоре!

Подели причу:

ПРЕПОРУЧУЈЕМО:

Романтични реализам

Патике

Ушла је у стан. Знојава. Напољу је толико вруће. Одећа јој се слепила за кожу. Одлази право у купатило. Тушира

Настави...
Психолошки реализам

Панталоне

Сањала је да купује нове панталоне. У сановнику је прочитала да то значи да ће бити у искушењу да се

Настави...

Обавештења о конкурсима