Сунце је тог дана изгледало другачије док је миловало дечје осмехе. Као и сваког јутра, деца најнижих разреда основне школе су се окупљала око извора, сакупљајући све што би вода током ноћи избацила. Загледали су једно друго, јер је вода тог јутра са собом донела занимљив кључ који се чудно пресијавао.
„Wоw, шта је ово?!”, сви су углас вриснули. Миша се први сагао да га дохвати. Из кључа су избијале искрице светла тако да је свима срце затреперило. Маја је вриснула: „Погледајте ово што долази из воде! То личи на прозор”. Сви су гледали, не верујући у оно што виде. Испред њих се појавио мајушни прозор, уредно затворен.
„Види, овде се откључава”, довикнула је Сара. Сви су се тада окренули ка Миши. Он је стајао широм отворених очију, чврсто стиснувши кључ у руци. Сви су били нестрпљиви, радознали и скакали су око Мише да што пре испробају кључ. Он се повлачио помало уплашен, али довољно радознао да крене у истраживање.
„Померите се, хајде да пробамо.”
Граја деце се орила далеко иза њих. Сунце их је штитило топлим зрацима, бацало сенке свуда око њих, тако да их нико није примећивао. Миша је из другог покушаја, пошто су му руке подрхтавале, убацио кључ. Око њега је све утихнуло. Окренуо се да их погледа, чинило му се да они и даље причају, али их више није чуо. Окренуо је кључ и остао задивљен. Са друге стране прозора видео је месец и био је мрак. Тргао се, окренуо око себе, сада је био сам. Како ли су сви нестали одједном, питао се у чуду. Нешто га је терало да отвори прозор и провуче се кроз њега у ноћ. Добро је полетео и ударио у влажну земљу. Кад се окренуо, видео је прозор високо изнад себе, није било шанси да га дохвати. Није га то у том тренутку бринуло. Окретао се око себе да провери какав је то мрак кад је он мало пре устао и требало би да је дан. Трепнуо је пар пута да му се очи навикну на те услове, кад испред њега искочи мајушна звезда. Протрљао је очи у шоку, она је и даље стајала испред њега. Плашио се да направи корак да му не нестане. Само је стајао, посматрајући је. Утом искочи још једна звезда испред њега. Чучнуо је да их не уплаши. Оне су се полако низале правећи путању око њега.
„Мишооо”, зачуо се глас иза њега. „Где си, Мишооо?”, препознао је своје другаре.
„Ево ме овде, не видим вас!”, викнуо је. Однекуд из мрака су поискакали Сара, Иван и Маја. Ућутали су кад су угледали путању посуту звездама.
„Wоw, како је добро, па ми смо на другој страни света”, огласио се Иван. Жагор деце реметио је тишину која је владала тим простором.
„Хајде да пратимо путању и видимо где води”, рекао је Миша надјачавши буку јер су сви причали међусобно. Кренули су стискајући руке једни другима, радознали и благо уплашени. Мајина дуга коса добила је златне нити под сјајем звезда, а Сарине очи сијале су испуњене ишчекивањем. Звезде су се померале, правећи им путању кретања. Једног тренутка, сви су стали угледавши месец заглављен у дрвеној огради. Овде је све било мајушно, па и месец. Пришли су му, загледали са свих страна, док је он мирно дремао затворен даскама.
„Шта да радимо?” питала је Маја.
„Можемо да га извучемо одатле”, предложио је Миша.
„Хајде да покушамо”, сви су повикали. Није било шансе да се иједна даска помакне. Вукли су, цимали, запињали, ништа. Изморени, сели су поред ограде не знајући шта да ураде. У том тренутку искочила је једна звезда и откотрљала се до малог белог облака кога нису пре тога ни приметили. Иван је скочио и потрчао за њом. Она је мирно стајала поред штапића који је једва извиривао из облака. Иван га је зграбио и дотрчао назад. Сви су поскакали да опипају нови предмет који су пронашли.
„Шта да радимо са њим?”, питали су се сви углас.
„Вероватно нечему служи чим нас је звезда тамо одвела. Она нас је довела и овде. Хоће нешто да нам поручи, то је сигурно. Ми као да смо добили тајни задатак”, мудро је изговорила Сара. Сви су у тишини посматрали штапић размишљајући чему може да послужи. Иван је пришао огради која је стајала око месеца и њиме дотакао даску. Сноп светлости појавио се из штапића, али се ништа није десило. Дотакао је другу даску, поновило се исто. Кад је трећу даску дотакао, сноп светла је истог трена даску истопио. Деца су у чуду вриснула. Међутим, само је та једна даска нестала, месец је тужно вирио иза ње.
„Мораћемо да пронађемо још штапића”, рекао је Миша. „Свака даска тражи свој штапић. Идемо на различите стране. Иване, ти иди са Саром, а ја ћу са Мајом. Треба нам још седам штапића да ослободимо месец”. Сложили су се и кренули.
За њима су се звезде котрљале, журећи да им пут осветле. Ходали су полако да им неки облак не промакне. Испред Мише и Маје истрчала је звезда и стала тачно испред њих не допуштајући им да прођу. Тужно се склупчала и мало померила у страну. Они су се погледали и опрезно кренули. Испред њих је искочио тамни облак, посматрајући их претећи. Маја је стисла руку Миши, не усуђујући се да проговори. Миша је трепнуо у страху, али храбро наставио вукући Мају за собом. Звезде су остале иза њих. Закорачили су у тај љутити облак кад је блеснула муња око њих. Тргли су се уплашено, облак је бацао кишу по њима, али они нису одустајали. Ускоро су изашли из њега и угледали светло звезда које су их окружиле. Срећно су одахнули док им се низ тело сливала вода. Једна звезда се издвојила и одскакутала до оближњег белог облака. Потрчали су за њом. Засијала је показујући им штапић, скривен у њему. Пажљиво су га извукли, задовољни и радосни што су га нашли. Наставили су даље.
Иван и Сара су кренули за звездама, пажљиво ходајући по меком тлу. Стигли су до краја звезданог пута и ту застали. У мраку испред њих се назирао злоћудни вртлог кроз који је требало наставити пут. Звезде су тужно стајале иза њих. Ухватили су се за руке, решени да не одустану. Закорачили су у мркли мрак док су им срца тако јако ударала да су једва дисали. С руком у руци, ушли су унутра. Ветар је подигао Сарину хаљиницу и замрсио њихове косе. Имали су осећај да вртлог одзвања љутином, али нису одустали. Кретали су се даље док им је ветар цепао одећу. Ускоро су видели излаз испред себе и сноп звезда које су их чекале. Изашли су прљави и поцепани, али срећни. Успели су да се изборе. Звезда је одскакутала до оближњег белог облака, па су пожурили за њом. С испуњеним задатком кренули су даље, чврсто држећи штапић у руци.
Звезде су се низале, мада су приметили да их је све мање и да је видљивост мања. Нису коментарисали, само су журили за њима. Још се нису ни осушили, кад су звезде утухнуле. Постале су немирне и као да су се стресле. Даљи пут је био неосветљен. Морали су да наставе без звезда. Тек што су закорачили у мрак, држећи се за руке, простор је одјекнуо праћен грмљавином. Прекрили су уши јер је све било исувише близу. Тела су им се тресла од страха. Ходали су даље, опрезно и полако. Облак испред њих био је језив, пун муња и громова. Прогутали су кнедлу и закорачили. Око њих су летеле варнице, светлело је и мрачило се истовремено. Газили су по блату и муљу, одећа им је била мокра, и постало је хладно. Зуби су им цвокотали, колико од хладноће, толико и од страха. Једног тренутка муња је кренула ка Маји; вриснула је и померила се у страну. Миши је прошла тик изнад главе и мало му осмудила косу. Потрчали су што су брже могли. Успели су да изађу, задихани и мокри. Звезде су их чекале, видно расположене. Њихов број се смањио, али их је било довољно да им стазу осветле. Једна звезда их је већ чекала изнад белог облака. Сада са два штапића у руци, кренули су даље.
Иван и Сара су се кретали путањом коју су звезде посуле. Полако се стаза губила, а звезде нестајале. Нашли су се у тами, обмотани страхом и неизвесношћу. Закорачили су и осетили ледени ветар око себе. Знали су да је други вртлог испред њих, да је моћнији и јачи. Хујало је свуда око њих, без имало светла нису знали шта их очекује. Држали су се за руке и наставили док је њиховим телима језа пролазила. Као да се гране ломе, такви су звуци продирали кроз њих. Око руку и ногу мотале су им се гранчице којих је овај вртлог био пун. Покушали су да потрче, али су удари били тако јаки да су их враћали уназад. Не испуштајући руку, Иван је успео да се пробије вукући Сару за собом. Кад су изашли, лица су им била погребана, а око руку и ногу су имали трагове лишћа. Обрадовали су се видевши сјај звезда испред себе. Скакутале су око њих у својој радости. Једна се издвојила и чекала изнад белог облака. Са штапићем крећу даље. Ослободиће месец, то је најбитније, тако су себе бодрили.
Маја и Миша наставили су даље, скоро по мраку, јер су се звезде повукле. Била је тек по која испред њих. Онда су стале, повукле своја светла и скоро нестале. Испред њих је остао мрак и тишина. Морају да ослободе месец, не смеју сада да одустану, тако су једно друго бодрили. Облак који их је чекао био је од леда. Закорачили су, а онда су са свих страна на њих полетеле грудвице снега и комади града. Сваки ударац би их заболео и вриснули би. Тресли су се од хладноће и страха. Излаз се није назирао, а њима је било све хладније. Били су пуни снега и леда по себи. Миша се није дао. Видео је да Маја посустаје, стиснуо је њену руку и заграбио напред. Успели су, коначно. Загрлио ју је када су изашли, да покуша њено крхко тело својим да угреје. И он је промрзао као и она. Дочекале су их само две звезде, поскакивале су срећно испред њих. Узели су штапић из белог облака и полако кренули даље, мокри и смрзнути.
С друге стране, Иван и Сара стигли су испред треће препреке. Из таме су избијали чудни звуци ветра. Ништа се није видело, па су закорачили унутра. Овај вртлог носио је ледену кишу са собом, падала је на њих са свих страна квасећи огреботине на њиховим телима. Око коже им се скупљао лед и све теже им је било да ходају. Јаки удари ветра шибали су их, а киша се ледила по њима. Од одеће скоро да ништа није остало. Пробијали су се кроз ветар док су им се ноге забијале у муљ. Успели су да се извуку и изађу изнурени и изнемогли. Загрлили су се грејући се телима колико су могли. Кад су погледали, само су им се две звезде обрадовале. Једна је весело одскочила до штапића. Узели су га и једва кренули даље. Пратила их је једна звезда и једва да су видели куда ходају.
„Иване, Сара, хвала Богу, ту сте.” Однекуд су се појавили Миша и Маја, поцепани, промрзли, али задовољни. У руци је Миша имао три штапића.
„Добро сте, не могу да верујем”, повикали су углас и једни и други.
„Једва преживесмо вртлоге, видите на шта личимо”, рекла је Сара.
„Ми смо пролазили кроз црне облаке пуне грмљавине”, причала је Маја.
Занесени својим причама, нису ни приметили да су остали без звезда. Стајали су у мраку не знајући куда даље. Тада се испред њих чуо прасак толико јак да су сви поскочили.
„То је последња препрека”, рекао је Миша. „Треба нам и седми штапић ако желимо да ослободимо месец. Идемо даље.”
Сви су послушно кренули напред. Ништа нису видели, али су чули ударање грома толико близу да су им се тела од страха ледила. Морали су да прођу кроз вртлог црног облака. Сада су и муње бљеснуле, нашли су се унутар свега. Гране су летеле повређујући њихова тела, муње су их нападале, ледена киша им ометала пролазак, чак се и Снешко однекуд појавио, спречавајући им излазак. Све се дешавало исувише брзо и морали су бистре главе напред. Успели су, тишина и тама су их окружиле. Преморени и изнемогли, спустили су се на земљу и ту задремали.
Пробудио их је јаук који се чуо однекуд. Поскакали су сетивши се месеца и штапића. Требао им је седми штапић. Није било звезда око њих, морали су кроз мрак да га пронађу. Протресли су своје штапиће и тај трачак светлости који је из њих избијао био је довољан да пронађу још један бели облак и последњи штапић. Полако, уз помоћ штапића, кренули су даље.
Пред њима се налазио месец који се скоро угасио. Потрчали су да га ослободе. Додиривали су даске док нису успели сваку да отопе. Истог тренутка, месец је полетео до прозора кроз који су прошли. Звезде су се начичкале око деце, весело поскакивале правећи степенице до прозора. Миша је први кренуо, а за њим и остали. Провлачили су се кроз прозор у свој свет. Месец је био високо изнад њих, велики, и чинило им се да им се осмехује одозго. Сунце је залазило иза извора, својим топлим зрацима их грејало, сушећи оно мало гардеробе која је на њима висила. Гледало је у децу, радујући се новој зори, јер се месец вратио и бригама је дошао крај.
Деца су застала да се одморе, посматрајући спокојан пејзаж око себе. Иван се сетио речи старог мудраца: ‘Месец и сунце су два лица исте медаље. Без месеца, ноћи би биле превише тамне, а дани превише светли. Месец балансира сунчеву ватру, доносећи смирење и снове свету. Када месец нестане, равнотежа је нарушена.’
Сара је тихо додала: „Месец помаже води да дише, покреће плиму и осеку, утиче на природу и на нас. Без њега, свет би постао хаотичан, а ноћи би изгубиле своју чаролију.”
Миша је погледао звезде које су се окупиле око месеца и рекао: „Зато је сунцу толико стало да месец буде спашен. Сунце зна да без месеца, његов свет не би могао постојати онакав какав јесте. Не би било мира ноћу, ни одмора за све живо.”
Маја је климнула главом, разумевајући сада зашто су се толико трудили: „Спасити месец значи очувати равнотежу у природи, омогућити да свет функционише како треба. Без те равнотеже, све би се променило.”
Ускоро је кренула нова школска година. Њих четворо се и даље окупљало око извора, али никада више ништа слично нису пронашли. Били су поносни на себе и своју тајну, решени да је ни са ким не поделе. Мало је оних који би у ту причу поверовали.
Али, они су знали. Знали су да су спасили месец и тиме одржали равнотежу света. И сваки пут када би подигли поглед ка небу и видели месец како сија, сетили би се своје авантуре и мудрости коју су стекли. Тако су научили да чак и деца могу учинити велике ствари када су вођена срцем и вером.
