Сваки крај, свако село имало је неку своју легенду или народно предање које се годинама преносило са колена на колено или деценијама, па чак и вековима. Како су нестајала села тако су и нестајале те приче. Остали смо само ми искрени ентузијасти и чувари традиције да те приче сачувамо и на неки начин пренесемо будућим нараштајима. Да ли су биле по истинитим догађајима или само фикција, увек је остајало на слушаоцу да о томе сам одлучи. Те приче су најчешће причане у такозваној големој соби, у хладној зимској ноћи док је напољу мећава уз фијук ветра прекривала двориште. Голема соба је била највећа соба у кући и имало ју је скоро свако домаћинство у селу. Била је намењена за пријем гостију, као гостинска соба, али и као соба где су се у зимске дане окупљали сви чланови породице. Обично је поред једног зида стајао шифоњер на коме су биле поређање жуте дуње и црвене јабуке. Мирис дуња и јабука мешао се са мирисом жара од шљивовог дрвета које је сагоревало у кубету у ћошку собе. Зидови собе били су пуни избледелих породичних слика које су давале соби неки посебан породични изглед и доживљај и које су свака понаособ биле неки траг из прошлих времена.
Ова прича је свакако била легенда која се дуго препричавала по овим селима и скоро увек са неким другим главним јунаком, а са истим или са донекле мало измењеним догађајем.
Ово је та прича или једна од верзије те приче.
Прича о једној долини и о једној стени, о мртвим душама, о једном времену и о једним људима. Прича о Курлинској долини, Буљинском камену и о Осотињама. Свако ко је пролазио кроз ту долину, а чуо ту причу, сваки пролазак кроз долину уливао му је страх и ледио крв у венама.
Курлинска долина је долина као и свака друга долина, само мало другачија. Ту су се укрштали путеви многих путника намерника и путника из околних села и сеоских махала, Јаковљева, Крстићева, Попазикинаца и Рајићева. По свом изгледу и карактеристикама издвајао ју је водопад који се налазио у самој долинској кривини. Увек некако хладна. Сунчеви зраци до ње допирали су тек негде око поднева и то у летњем периоду. Зими скоро да сунца у долини није ни било. Догађај који се збио, а о ком је ова прича, догодио се у прошлом веку, негде после Другог светског рата.
Била је хладна зимска ноћ, негде после св. Николе, а пре Божића. Младен се враћао из Црне Траве где је носио сир за продају. Ноћ и није била права ноћ већ тек почетак ноћи, односно неки прелазак из дана у први сумрак, а како је било много снега, пут пред њим се у доброј мери одлично видео. Како је дувао снажан ветар више је гледао испред себе него у пут који се пред њим пружао. Журио је да стигне на врх брда, у село, пре него ли потпуни мрак победи снежну белину. Кад је стигао до Курлинске долине, чуо је крцкање по снегу. У први мах је помислио да крцкају гране које се ломе под тежином снега, али кад се окрену иза себе опази човека који је ишао за њим. Човек висок, црне косе, са чудном шубаром на глави већ га је сустизао. У левој руци носио је бео пешкир, а у десној чутуру која је више личила на кондир у коме се у вреле летње дане носила вода на њиви и ливади. Чутура-кондир била је окићена разноликим тек убраним цвећем. Одмах у моменту кад угледа тако окићену чутуру Младен остаде збуњен при помисли откуд свеже цвеће у сред зиме. И док он онако збуњен размишљаше о цвећу, човек који га сустиже стави му руку на раме.
– Полако пријатељу, много журиш, једва те стигох – рече човек.
Младен још у бунилу једва изусти:
– Журим у село, својој кући, док потпуни мрак још није преовладао.
– Ма полако стићи ћеш, него ја ево да те позовем у сватове, жени се син од мога брата Станоја.
Младен прихвати друштво странца, иако није имао појма о било каквој свадби, и настави даље пут идући са њим. Непознати човек стално запитиваше Младена о свему и свачему; о породици, о селу, о комшијама и о родбини, о томе јер родна била година, како су биле родиле шљиве, јел’ има ракије, пшенице, кукуруза… Младен потпуно у бунилу, невољно одговараше. Идући тако, негде на пола пута до села сусретоше неке људе. Ти људи бејаху некако у веселом и раздраганом расположењу. Мушкарци су сви били у црним кошуљама, а жене су биле обучене у беле хаљине. Пратила их је нека чудна музика, не толико гласна колико језива. При сусрету са њима Младена обли хладан зној, и сам призор који се створи пред њим ули му страх у кости, а кораци му постадоше некако спори и троми. Био је сигуран да познаје те људе, али не могаше да се сети одакле их зна. Непознати сапутник му рече да су то сватови који издалека путују, и да ће и они бити на свадби на коју га позива.
– Него пријатељу, ми се доста испричасмо, ред је да наздравимо младенцима па да наставимо свако својим путем. Ти у село, а ја имам још неке људе да позовем, па се видимо у недељу на свадби – рече странац и пружи чутуру Младену.
Младен узе чутуру у десну руку, али се присети да би пре здравице требао да се прекрсти и да се помоли за младенце. Пребаци онда чутуру у леву руку, а десном руком са три прста поче да се крсти. Још и не изговори до краја Амин кад га обасја нека чудна светлост. Гране по дрвећу почеше да се савијају. Фијук ветра, помешан са снежном мећавом, однесе му капу са главе, његово тело поче да се њише као да ће сваког тренутка да склизне и падне на земљу. Док је чврсто држао чутуру у руци светлост која га је обасјавала постаде све јача. Младен тада схвати да се налази на врху неке стене, а изнад огромног понора. Окрену се лево десно не би ли видео непознатог човека, али странац беше нестао. Тад и примети да у левој руци не држи више чутуру него праву правцату коњску главу. Огроман страх који га тада обузе учини да се уз помоћ надљудских способности спусти поред стене са друге стране амбиса. То је било последње што се сећа из те ноћи.
Следећи моменат ког се сећа је кад су га нашли сељани завејаног у снегу у освит зоре, на путу према селу у подножју брда на месту званом Вртање. Био је сав крвав, мокар и промрзао. Изгледао је као да се целу ноћ борио са чопором вукова. Мештанима села никако није било јасно како је доспео до Буљинског камена и како је затим успео да дође до Вртања. Неколико дана после тог догађаја није ни са ким говорио, борио се за живот, али и са страховима и привиђењима из оне страшне ноћи.
О њему је бринула најстарија жена у селу, баба Злата. Сваке вечери гасила му је угљење, два – три жарчића узимала је из кубета и бацала у посуду са водом уз изговарање неких неразумљивих речи, не би ли Младена отргла од страха и привиђења. После неколико дана Младен се потпуно опоравио и оздравио. Једне вечери исприча баба Злати све шта му се догодило и чега се сећао. Баба Злата га саслуша па кад он заврши своју исповест она му рече:
– Е, синко, то што си се прекрстио ти је спасило живот. Да се ниси прекрстио тебе би гурнуо тај Осотоњ у понор. Довео те до Буљинског камена одакле је требало да се спотакнеш и пропаднеш у провалију. Имао си сусрет са Осотињама, мртвим душама које лутају по овом свету. То су душе оних људи за које није било места на оном свету, много грешне душе. Осотиње сусрећу људе и наводе их на самоубиство или на нека лоша дела. Они су увек међу нама, али не може свако да их види. Најчешће се виђају у данима поста и кад су некрштени дани, а то су управо ови дани сада. Људи их најчешће срећу по долинама, увалама или у близини неких извора. Курлинска долина је место где су најчешће виђани.
После овог догађаја, у многим околним селима ширила се прича о Осотињама и Младену. Свако је имао своју верзију и свако је причао на свој начин. И много година касније, нарочито у зимским данима, многи мушкарци су тврдили да су их водиле Осотиње. Скоро свако кад би се касно у ноћ враћао пијан из кафане или од каквог друштва на питање жене где је целе ноћи, да би се некако оправдао, одговарао је:
– Ма ћути, водише ме Осотиње, једва живу главу извукох… –
