Месец је извиривао испод тамних усковитланих облака обасјавајући земљане путеве и мало село од свега педесетак кућа. Лето је било на самом измаку и дани, а и ноћи су биле тескобно топле и готово опипљиво влажне.
Лела се стресла гледајући кроз прозор своје собе у ову необичну појаву која ју је подсећала на игру труле кобиле. Таман је кренула ка кревету када је зачула ломљење стабљика кукуруза. Као да је неко трчао брзином пуме кроз њега. Укочено је слушала, и одједном звук се нагло зауставио. А онда се зачуо врисак…
Лела је покушавала да разазна глас али није успела. Већ је држала фењер у руци, решена да провери шта се то дешава, када је уследио још један врисак, па још један. Брзо је стрчала низ степенице. Таман да отвори врата кад је зачула снажно лупање по њима. Престравила се. Погледом је потражила неко оружје ако јој буде затребало и спазила је свећњак. Зграбила га је а онда је окренула кључ. Кроз врата је упала девојка вриштећи, са сузама у очима. Лела је ништа није разумела осим да спомиње неку Вању. Помислила је да је другарица у невољи па јој је само рекла да се смири а она је са свећњаком и фењером пожурила ка кукурузима. Чула је иза себе кораке у благом трку уз повремено застајкивање и врискове.
– Сто му магарећих година, шта је с овом девојком? Као да је упала у буре са вином – помислила је.
Што се више приближавала кукурузима то је чула гласније вриске девојке која ју је пратила.
Прво што је видела пред собом биле су две полутке нечијег дупета. Без гаћа. А онда је угледала и Божу.
– Божо, па како си побегао из свињца?
– Грок, грок – одговорио је Божа.
– Молим вас – зачула је мушки глас – молим вас, отерајте га, не могу… не могу да дишем више. Смрди, а и седи ми на кичми.
Врисак иза ње је одједном постао гласан и немогућ. Лела је погледала у том правцу. Под светлошћу фењера угледала је плавушу која се држи за стомак. Прљавим рукама брисала је сузе које су ишле низ образе. Кошуља јој је била откопчана и из ње јој је вирила једна дојка.
Какав призор – помислила је Лела, да је сада ту бата Мика очи би му испале.
– Молим вас, хоћете ли померити ову мрцину са мене – цикнуо је гологузанко.
– То није мрцина, то је Божа и он баш воли да се дружи са људима. Не воли кад је сам. Сигурно вас је чуо па је дошао да се игра са вама – рече покушавајући да подигне Божу са момкових леђа.
– Шта да игра са нама? Реми?
– А не. Он воли жмурке да се игра. Чуо вас је па је појурио да вас нађе.
– Јел ти мене зајебаваш?! – цикнуо је.
– Никако. Воли и фудбал да игра понекад. Него мислим да би могао да навучеш панталоне јер он воли да се игра и са баштенским цревом.
Момак је брзином светлости навукао панталоне.
– Уф, заборавио сам да сам го. Извини. Хвала ти. За тренутак сам помислио да је дивљи вепар и нисам смео да се померим. Хвала за помоћ.
– Нема на чему. Увек волим да помогнем онима у невољи. Кад је твоја девојка дотрчала вриштећи појурила сам да помогнем. Ако треба и да звекнем неког.
– Свећом?
Тек тада Лела је приметила да је уместо свећњака у рукама држала свећу.
– А не. Њу сам понела за случај да ниси жив па да ти упалим за покој душе.
Девојка са дојком на извол’те је опет вриснула.
– Да ли се заиста овако увек смеје?
– Увек. Бога сам молио када смо ишли на сахрану код деда Пере да не каже неко нешто смешно иначе не знам шта би било.
– Па, види, немој да је водиш на сахране.
– Нећу више сигурно. Него, извини, ја сам Вања а ово је Зора.
– Извини сад ти али мислим да не морамо да се рукујемо. Не знам где су ти малопре руке биле – насмејала се. Ја сам Лела а Божу си већ упознао.
– Боље да нисам. Скратио ми је пола живота.
– Па када сте ме већ стресирали, нема ми спавања. Хоћете ли на кафу? Да се мало оперете од тог блата и од Боже? Вања? Зоро?
Прихватии су. Док је Лела кувала кафу прво се Вања опрао у купатилу а затим и Зора. Вања је сео на фотељу а Зора и Лела на тросед.
– Извини молим те – рече Зора – али ја стварно не могу да се контролишем када се засмејем. А гледајући њега са свињом на леђима је било урнебесно.
Сада се и Лела насмејала.
– Истина. Још голих гузова. Када будем сутра Мики причала…
– Молим те немој. Нисам ја тако плашљив него…
– Него шта?
– Шта је то? Шта, шта је то? Јел ти имаш још неку животињу у кући? Шта ме је то дотакло?
– А то? Опусти се. То је само змија.
– Зми… штааааа?
Како је то изговорио Зора је зацичала.
– Помери, помери, помери то, помери, молим те, молим те, молим те помери…
Лела се гласно смејала а затим је устала и сагла се између његових ногу. Вања је почео да се презнојава, док је Зора врискала.
– Вања, желим да упознаш Коју.
– Не желим, не желим, не желим, понављао је жмурећи.
– Слободно отвори очи. Не бој се.
Вања је лагано отворио једно око а онда је испред себе угледао корњачу.
– То је Која?
– Да. Мало смо се нашалиле. А ти рече да си храбар?
– Па јесам. Него сам још под утиском због Боже.
Зори је требало неко време да престане да се смеје.
– Уф, огладнела сам од оволиког смеха. Нисам се овако смејала од оног дана када ме је мувао.
– Идем да видим шта имам у фрижидеру а ти се спреми да ми причаш.
После пар минута вратила се са послужавником.
– Хајде да чалабрцнемо. Имам Надин сир, Цветине чварке и Марин хлеб.
– Марин хлеб је најбољи. А од које Наде купујеш сир? – упита Вања.
– Не купујем. Нада је моја крава. А Цвета је била Божина мама.
– Луда ли си за све паре – процикта смејући се. – Да ли свима дајеш имена?
– Даааа. Хоћеш да ти набројим? Овако: петао је Прцко, имам три коке то су Цица, Мица и Бица.
– Сачувај Боже – смејао се.
– Онда осим Боже имам и Јожу и Миланку. И осим Наде имам и Раду. Имам и две козе Белицу и Јелицу уседелицу.
– О будибогснама.
– Имам и мацу Пуфку и куцова Часлава.
– Сачувај Боже.
– А имам и Лазу.
– Ко ти је Лаза?
Прстом је показала на паучину у углу плафона.
– Како знаш да је Лаза а да није на пример Милена? – ускочи Зора између мљацкања.
– Рекао ми је.
– А онда је у реду – насмеја се.
Када се заситила Зора је почела да се смеје показујући ка вратима.
– Мислим да Која покушава да побегне – засмеја се. Него не рекох ти. Знаш ли чиме ме је освојио Вања?
– Чиме?
– Хтео је да ми отпева песму на караокама али је мало изврнуо речи. Уместо хотел Балкан рано ујутру певао је оде бака рано ујутру. И још да се извуче из лапсуса запевао још једну. Уместо ко ме теро да те волим ладно је запевао ко метеор да те волим.
Лели су сузе пошле од смеха.
– Е баш сте одличан пар.
Док су њих две чаврљале Вања је заспао.
– Мора да је од стреса – констатовале су.
После сат времена поче да мумла:
– Не Божо… не, ниси добар Божа… Не, људи се не гризу и не једу… Људи једу Божу а не Божа људе… Полако Божо… ‘ајде сад дај гол… не Божо… не… упомооооћ…
Лела и Зора завришташе од смеха у исти мах и Вања скочи.
– Шта… шта би?
– Ништа не бој се, није Божа ту – насмеја се Лела.
– У, дошла је зора – рече.
– Не, ја сам била ту све време – насмеја се Зора.
– ‘Ајде па нисам луд, мислим дошло је јутро. Можемо и кући.
– Еј драго ми је да сам се упознала са вама, и свратите опет али не у кукурузе. Ако немате где издаћу вам шталу.
– Свратићемо обавезно на још једну партију чварака и вина.
– Важи, видимо се. И јавите се Гаци ако мислите мирно да прођете кроз двориште.
– Ко је сад па Гаца?
– Гусан – слатко се насмеја она. – Воли да појури мало људе ако му се не обрате.
Пре него што је затворила врата за њима чула је Вањин глас:
– Добро јутро Гацо. Довиђења Гацо!
