Било је то почетком седамдесетих година, када су цветали „братство и јединство”, када је небо било плавље а трава зеленија. Мале, плаве, ђачке униформе су се поносно носиле, а радници су ревносно обављали свој посао у новоотвореним фабрикама. Нико се није могао надати да ће породичну атмосферу покварити један прогрес који се заиста догодио у златиборском округу, у селу Сирогојну.
Жене из златиборског округа одликују: јак карактер, буран темперамент који ћутњом и радом гуше, виткост, вредноћа, понос и храброст. Чврсто су браниле своје и стајале уз своју породицу одано и беспоговорно. Радиле су тешке физичке послове, слушале свекра, свекрву, мужа, његовог брата, сестру… Метафорички, обављале су посао запрежног коња или магарца са самаром, који немају право да се огласе, а и не могу то да учине од великог умора. Оне које су успевале да пусте глас биле су богате, или су преузеле велику одговорност на себе, па су лудом храброшћу успеле да дођу до независности- финансијске, породичне и сопствене. Али, такве су биле ретке…
Како Бог највише понижене и незаштићене воли, управо њима дâ најбоље прилике за успех у овом свету. Та велика прилика појавила се у виду Добриле- ванвремене жене, која је увек имала „њух” за прогрес, за новац, лепоту и уметност. Гледала је жене које су рукама стварале лепоту и чије су рукотворине биле уметност на делу. Славни, учени сликари, тешко су могли направити слике, као што су то чиниле жене које нису имале образовање, а које су то чиниле иглама и вуном. Плеле су цвеће, дрвеће, лишће, годишња доба, старе колибе и брвнарице, а поред тога на џемперима и вуненим јакнама била су насликана венчања, девојке са прелепом косом, звезде, читав универзум, Сунце, Месец, пољубац двоје заљубљених…
Плетење, онима који не знају плести, изгледа као чудесно низање од посебне важности, као космички процес где се од „ни иш’ чег” ствара материја… Као магија, где се прстима вредним као пчеле радилице, којима се и трепавица може три пута везати у чвор, ствара нешто вредно. Плетењем се ствара уметност у материји, у уклапању разних стилова, у бојама… Не видиш прсте које плету од брзине, већ само њихове обрисе који се померају дању и ноћу. А када се нит прекине, поново се упреда са оним делом који се прекинуо и наставља се даље… Као и у животу када морамо правити компромис, када морамо бити уметници да живот наставимо даље, као да прекида и краја нема. Што смо бољи уметници живота, можемо стручније увртети наше прекинуте нити и изгледаће као да се ништа десило није…
Често ободе џемпера који су били права уметничка дела, жене су украшавале мотивима плетеница и словенским везом. Добијање испредене вуне је био дуг процес који је подсећао на саме жене које су га обављале… Чист, топао, наизглед груб а ипак савршен, и нечујан – као предење, намотавање и плетење вуне. Потребно је било ошишати овце, сакупити ту вуну, одвојити шта се може искористити, очистити је, опрати, осушити, ставити на преслицу, испрести, понекад и обојити… Тек онда креће израда уметничког дела. Неке жене су унапред знале, до детаља, шта ће плести, а неке су узимале те чаробне нити од вуне и стварале уметност као да их нешто невидљиво кроз тај процес води. И саме би се изненадиле када би дошле до краја. Често су говориле: „Ма нису ово чиста посла, али ипак ово је прелепо испало…”
Жене сте могли видети, док чувају овце, да носе преслице са облаком вуне на десној страни, десном руком су од „облака” правиле нити и увијале их левом руком у вретено. Преслица, вуна, руке, нити, вретено, клупко, па игле, биле су као неки механизам. Та „машина” стварања уметности некако је изгледала нестварно. То је Добрила препознала као знак да уздигне те чаробне рукотворине из малог златиборског села и покаже их читавом свету. Отворила је „Народну радиност” и плетиљама давала плату, радни стаж и многе погодности какве ни мушкарци тог времена нису могли да замисле. Многе жене су желеле да „зараде неку пару” „да одрже кућу” „да помогну деци”… А мушкарци? Ни једном се ова велика могућност није свидела.
„Аницееееееее! Проклетнице!”, орили су се крици из једне куће.
Муж је Аницу гађао посуђем, храном и предметима који су му први били при руци, када је сазнао да се запослила код Добриле. Вешто је Аница избегавала ударце, али је ћутала. Плашила се свог ауторитативног и видно старијег, унезвереног супруга, који јој избаци преслицу из куће, а и њу са све њом. Ћутећи, узе преслицу и оде у једну кошару са сеном. Дубоко уздахну и у нади да ће се муж смиловати на њу неког следећег дана. Пригрли своју дрвену преслицу и у сузама заспа међу гомилама сена.
А у другој кући, била је видно другачија атмосфера. На тиху молбу свекра и свекрве да би најбоље било да се остане кући, да се брине о домаћинству, та тиха молба угушила се гласном изјавом лепе, маркантне жене Љубице:
„Тата и мама, колико знам ову кућу сам ја саградила и на својим леђима изнела, а тада Вас нешто није било да припомогнете. А не морате да помажете ни сада, када нам помоћ није потребна!”
Присутни слегнуше раменима, а Љубица се већ следећег дана лепо спреми, уреди и пође на посао.
У кући моје баке било је… опет другачије.
„Добро би нам дошла још једна плата. Могли бисмо од тих пара да уредимо оне две колибице. Било би баш лепо…”
Касније ми је причала:
„Знаш, твом деди није било свеједно што сам желела тај посао. Након неколико дана ћутања ипак је рекао: „Иди, кад то толико желиш…”
И тог дана појавиле су се жене на послу: неке са сређеном фризуром, неке са сеном у коси, а већина са марамама на глави. Улазиле су у дворану Етно села ћутећи, са страхом у очима пуним суза, мало од среће, мало од туге… Њихов посао се није много разликовао од досадашњег. Стварале су уметничка дела, док су обављале још кућних послова у исто време. А најдаровитије је Добрила водила „у свет” да их представи Европи и Америци као наше највеће уметнице и наше благо.
Невиног погледа, уплашене као деца, излазиле су жене из авиона ког су звале „оно чудевеније”. Лепа, румена, здрава лица, уоквирена марамама, напросто су сијала од лепоте, чедности и духовности у пространој дворани у којој су биле изложене рукотворине ових дивних жена. Аплаудирали су им „бели, жути и црни људи” који су се дивили лепоти ових посебних одевних предмета. Блицеви апарата су заслепљивали светле очи боја неба и зелене, пролећне траве. Док су их аплаузом поздрављали, оне су седеле и немо гледале у своје руке… Жуљевите, чукљевите од великог рада, поцрнеле од жарког сунца. На њима се видела судбина… Некима су прсти били умрљани од мастила за потпис, јер многе нису биле писмене, па су остављале отисак мастила на место потписа. Али, баш те руке су могле направити лепоту од грубих нити вуне, приказујући на одевним предметима неки, нови свет: чист, сјајан и пун љубави.
