Лазар је незаинтересовано погледао кроз прозор. Крупне беле пахуље су почеле да провејавају, играјући на ветру неку своју игру. Намрштио се. Сам снег најављивао је мањак посла, јер снег и хидроизолација нису били баш добри пријатељи.
* * *
Маја се осмехивала док је кроз прозор покушавала да ухвати пахуље у лету. Није зиму посебно волела, али први снег јој је увек навлачио осмех на лице. Радовала се празницима који су на помолу јер је, као и сваке године, планирала да посети своје родитеље. Међутим ове године им није рекла да долази већ је смислила да им направи право изненађење.
* * *
Лазар је то јутро добио позив једне фирме на добром гласу, да их посети на Златибору ради процене посла. Ако падне договор, целе зиме ће, надао се, имати посла и то га је мало обрадовало. Поглед кроз прозор опет је натерао чело да му се набора. Али добро, шта је ту је. Зимске гуме су му биле добре а ланци у гепеку тако да се није плашио пута на Златибор.
* * *
Маја је једва угурала огромни кофер на задње седиште свог аута. Убацила је и ранац са ситницама за личну хигијену, пар грицкалица за успут и два пара чарапа, ако јој буде хладно да не мора да их тражи по торби. Насмејана, села је на место возача, пребацила је појас и стартовала ауто.
Пут из Београда аутопутем Милош Велики је био подношљив. Релативно очишћен, са возачима који су возили пажљиво. Стала је на пумпу по кафу за понети како би се мало згрејала, па наставила пут ка Овчарско-кабларској клисури. Радио је тихо свирао а она је задовољно певушила. На једној од кривина јој се ауто мало занео, али је успела да га исправи. У том моменту уз дупе њеног пунта, залепио се неки џип, нервозно јој свирајући.
– Добро, добро манијаче ево идем – готово је узвикнула као да је могао да је чује.
Наставила је да вози али је у пар наврата видела како јој се џип прилепљује за ауто и већ је почео опасно да је нервира. Срећом убрзо је скренуо ка једном од ресторана крај пута и Маја је одахнула.
* * *
Лазара је ужасно изнервирала та женска у пунту. Зашто ли вози по оваквом времену ако не уме? Зашто није ишла аутобусом? Или, што забога није села у воз? Зато јој се намерно и лепио за ауто како би схватила поруку и заправо добро је што је стао јер није могао да мили више иза ње.
* * *
Маја је осетила крчење у стомаку. Убрзо је угледала мали ресторанчић. Села је и поручила кафу и сендвич са кајмаком и шунком. Кафа јој је баш пријала, а пуначка жена, власница, направила јој је одличан сендвич у топлој домаћој лепињи. Након што се окрепила, ушла је у кола и кренула да се прикључи на главну цесту.
* * *
Лазар је задовољно наставио пут. Кафа му је баш лепо легла, а на путу више није било гужве. Са десне стране стајала су два аутомобила која су чекала да се укључе и он их је обоје пропустио а онда је истог момента зажалио.
– Ма немогуће да сам толики баксуз. Јел’ она то мене прогони? Јел’ ме чекала и вребала? Шта сам ти Боже скривио?
* * *
Маја је подигла руку како би се захвалила момку из џипа који их је пропустио. Погледала је са смешком у ретровизор а онда јој се осмех скаменио.
– О, Боже па немој то да ми радиш! Немој овог баксуза да ми навалиш на врат, молим те.
Некако, пут их је водио тако да се прате. Или је она ишла за њим, или он за њом али надаље нису имали никаквих непријатних ситуација. Коначно су кривудали путем ка Златибору. Маја се радовала скором сусрету са родитељима. Полако је ишла колима испред џипа, пазећи да држи пригодну раздаљину.
* * *
Лазару је лакнуло што остатак пута пролази овако лагано. Није волео зиму али морао је признати да околина делује величанствено. Разгледао је околину и полако је признавао да му се призор допада. Учинило му се да је видео веверицу и погледао је у том правцу а затим је зачуо тресак. Тргао се и стиснуо кочницу.
* * *
Маја је возила радујући се ноћима уз топао камин са погледом на ову лепоту. Одједном јој је нешто окрзнуло периферни вид и она је стиснула кочницу а онда је осетила ударац у браник кола. Вриснула је.
Лазар није могао да верује шта му се десило управо. Бесан је готово истрчао из аута.
– Е сад ће видети баксуз баксузни. Шта је он умислио само да тако бахато вози?
– Госпођице, умете ли ви уопште да возите? Знао сам да неће изаћи на добро још од момента кад вам се занео ауто. Зашто сте аман закочили?
– Слушајте, нисам ја крива што сте ви навикли на бахату вожњу. Ко вам је таквом дао дозволу? И ако хоћете да знати закочила сам јер ми је зец истрчао испред аута.
– Зец? Зец? Због зеца да погинемо и ти и ја? – у оном бесу је прешао на ти.
– А зашто да не? Мислим не зашто не погинете, него зашто да не закочим? Па нећу ваљда зеца да убијем?
– А јок, лакше ти мене. Јао, па погледај, јел’ ово могуће, па мени су обе предње гуме пукле. А не, ово је нека скривена камера гарант.
– Бар ауту није ништа, мој је зато упропаштен. Али добро. Платићу ти гуме и одвешћу те до првог вулканизера.
Маја се сместила на место возача а Лазар је сео поред ње. Маја је окренула кључ. Ауто је заверглао и стао. Поновила је потез. Опет ништа. Пробала је опет. Ништа.
Лазар је намрштено погледао у Мају.
– Па госпођице баш лепо. Изгледа да даље не идемо. Ни ви, ни ја. Маја се гласно насмејала док је Лазар посматрао овај призор не верујући шта му се дешава.
– Још само када би ми рекла шта је толико смешно па бих се можда и ја насмејао?
– Твоја фаца! Да се само видиш, као да ти је неко, не дај Боже, умро.
– Ха, ха, баш смешно. Па браво.
– Добро ајде, не буди намћор. Не брини нисмо далеко. Ја сам овде одрасла и знам сваки путељак. Ако кренемо пешке, тамо смо за пола сата-четрдесет минута.
– А да сачекамо да неко наиђе?
– Слушај, ја идем а ти чекај. Ко зна кад ће неко наићи. И не знам зашто си ме пратио? Ја сам пошла обилазницом а ти за мном. Нисам ја крива него ти зато што ниси остао на главном путу.
– Одкуд сам ја знао да је ово заобилазица?
– Добро. Нема везе, шта је ту је. Хајде ако ти нешто треба из кола узми па да кренемо. Брзо ће пасти мрак, већ је три сата.
Невољно, Лазар је дохватио капу са сувозачевог седишта и бесно залупио врата свог џипа. Ништа му више није требало осим докумената, која су већ била код њега. Маја је узела ранац са задњег седишта и флашицу воде која јој је стајала у вратима, закопчала је јакну, ставила капу на главу и умотала се дугачким шалом. Закључала је ауто, па из јакне извадила рукавице које је ставила на руке. Лазар је гледао испод ока.
– А ћебе, можда ће ти бити хладно па да се покријеш.
– Хммм, могла бих, али нека. Брзо ћемо доћи по кола. Иначе можеш ме звати Маја.
– Радије бих те звао баксузе, али ок. Лазар.
– У реду Лазаре, идемо овим путем.
Маја је пошла а Лазар је ишао полако за њом, трудећи се да колико гази по њеним траговима јер је био у патикама па да му снег не би упадао у њих. Није био спреман за шетњу, јер ко би могао и да помисли да ће гацати по снегу. И пријало му је у овом тренутку што је Маја ћутала. Маја се смешкала. Била је таква да је увек уживала у тренутку па макар био и овакав. Непрегледна белина се простирала пред њиховим очима. По који жбун и прегршт дрвећа окићених белим висуљцима. Каква су то уметничка дела била, просто се дивила лепоти која ју је окруживала. Одједном је закачила ногом за нешто, затетурала се и пала, забивши главу у снег. Покушала је да устане али јој је рука склизнула и опет је главу набила у снег. Иза ње је допирао гласан смех. Полако се придигла на колена и шаке а онда је некако устала и окренула се бесно ка Лазару. Испод капе белело се место где је некад било насмејано лице девојке која је узрочник њихових невоља.
– Мајо па не рече ми да јетији шетају овуда – смејао се на сав глас.
– Хвала што си ми помогао да устанем и драго ми је што си се овако лепо забавио.
Маја је рукавицама скинула снег са свог лица које је од хладноће благо поруменело.
– Хммм, требало је да оставиш, лепша си као јети, – смејао се.
Маја се бесно окренула гунђајући како је мокра и како ће се сад смрзнути. Наставила је путем испред Лазара али после само пар корака Лазар се оклизнуо и ноге су му полетеле увис. Пао је уз очекивани тресак. Маја се окренула ка њему а кад га је видела онако дугачког у снегу, са ногама које су штрчале увис, готово је завриштала од смеха.
– Ако, ако, смеј се, тако ми и треба. Ко се другом смеје, сам на снегу заврши.
Маја се гласно смејала: – А може и тако, да.
Лазар је полако устао. Отресао је снег са себе колико је могао.
– Сад сам и ја мокар. Шта ћемо сад? Идемо даље, ваљда ћемо ускоро наићи на прве куће. Ту су одмах иза шуме.
Шума је постајала све гушћа како су кроз њу ишли. Маја је полако почела да дрхти од хладноће која се пробијала кроз мокру одећу. Лазару се ноге такође одавно биле мокре. Почело је озбиљно да се смркава.
– Мајо, ходамо више од сат времена. Зар нисмо требали већ стићи?
Маја је застала и озбиљно погледала у Лазара.
– Не знам како бих ти ово рекла али мислим да смо се изгубили – рекла је готово себи у браду.
– Изгубили? Али ти си рекла да знаш сваки путељак овде.
– Да кад је лето али никад нисам ишла зими овуда.
– Е благо мени. Прво уништи два аута, а онда ме и одведе ко зна где. Не вреди, позваћу фирму да пошаљу неког по мене.
Лазар је посегао руком за џеп али телефон није био у џепу. Тек тада је схватио да му је телефон остао у колима.
– Ок, немам телефон. Дај твој да позовемо неког.
Маја је извадила мобилни и пружила га Лазару. Он га је откључао а телефон је запиштао.
– Батерија ти је на два посто. Зашто аман ниси напунила телефон?
– Зато што сам већ требала да сам код мојих а не да се вијам с тобом овуда.
Наставили су даље. Снег је почео да провејава а температура да се спушта. Маја је грабила кораком испред Лазара. Одједном се укопала у месту показујући Лазару прстом испред њих. Ту између дрвећа, играла су се два мечета. Две велике лопте су се превртале и ваљале као деца.
– Мајо, дивни су, али ако су они ту….
– Знам, ту им је и мама. Хајдемо онуда.
Полако, скренули су десно од њих, и тихо се удаљавали како не би уплашили медведиће. Одједном иза њих, зачуо се урлик. Маја је вриснула и потрчала а Лазар је потрчао за њом. Иза себе чули су грање које пуца. Шума се разредила и испред себе угледали су чистину и на њој колибу. Отрчали су право ка њој и почели да лупају на врата али им нико није отварао.
– Развали врата, брзо.
– Нећу да их развалим. Дај ми неку шналу, жицу, било шта.
– Шналу немам а жицу, одакле ми?
– Извади из бруса, хајде пожури.
– Свашта.
А онда је бацила поглед ка шуми. Тамо је стајала мајка медведица са малим мечићима. Нагло се окренула, откопчала јакну, гурнула је руке под џемпер и извукла жицу пруживши му.
– Обе, брзо.
Маја је преврнула очима али је убрзо извукла и другу и додала му. Лазар ју је погледао, насмејао се и бацио оне жице у снег.
– Шта радиш то? – готово је вриснула.
Лазар се окренуо ка вратима, подигао руку и са штока узео кључ а потом откључао врата. Закорачили су у колибу.
Затворили су врата за собом. Кроз прашњаве прозоре једва је улазило мало светлости. Погледали су унаоколо. Мала колиба са само једним креветом, коцкасти сто покрај прозора са две столице а на њему је стајала свећа. Срећом поред свеће стајала је и кутија са шибицама. Лазар је узео кутијицу и отворио. Три палидрвца. Узео је једно и повукао о кресиво. Ништа. Уздахнуо је. Узео је друго и поновио. Две варнице су полетеле али су се одмах угасиле. И последње палидрвце је узео међу прсте и поновио потез. Шибица је бљеснула и Лазар је пламен принео фитиљу, а онда је блага светлост обасјала просторију. Погледали су унаоколо и Маја је готово поскочила када је угледала шпорет на дрва а поред њега лежало је неколико мањих и неколико већих цепаница.
– Лазаре види, барем нам неће бити хладно.
– Благо нама. Слушај ја не знам да упалим то чудо.
– Не брини, знам ја.
– До сада нисам али сад ћу почети. Теби је средње име невоља.
Маја је у фиоци шпорета пронашла стару новину. Напунила је ложиште ситним дрвима које је ставила преко новина које је упалила. Дрва су срећом била сува и ватра се брзо распламсала. Одлично, бар ће осушити чарапе и гардеробу. Маја је из свог ранца извадила два пара дебелих чарапа и једне је пружила Лазару.
– Хајде, узми. Сигурно су ти мокре ноге.
Лазар је узео чарапе и изуо се. Одмотао је њене.
– Мора да ме зајебаваш! Зар стварно мислиш да ћу носити чарапе црвене и то са патуљцима и звончићима? Дај ми те твоје.
– Ове су са Снешком Белићем и дречаве су. Розе.
– Боже с ким ме ово баци у ову недођију? Немаш неке плаве, сиве?
– Ово је ранац а не орман. У њему имам само те чарапе и неке грицкалице.
– А ја умирем од глади. Дај то овамо.
Лазар је претурао по ранцу. Извадио је на сто јафу, чипс, бомбоне, плазму, и нешто што је звечало у малој кутијици. Отворио је.
– Зар носиш шећер у коцкама са собом? Боже луде ли жене.
– Ајде не кукумавчи више. Него шта ако се врати тај чије је ово? Мада вероватно би до сада већ дошао зар не?
Лазар је грицкао шећер климајући јој главом.
– Него где ћеш ти да спаваш? Овде има само један кревет за мене.
– Ја у кревету. А ти можеш поред мене а можеш и напоље са медведићима.
– Не подсећај ме. А јел то ВЦ? То поред ормана?
Маја је пришла и отворила врата. ВЦ шоља и лавабо. Без каде. Без плочица.
– Јесте, срећом. Таман морам да завршим нешто. Лазаре а можеш нешто да ми учиниш? Можеш ли да певаш?
– Па добро ти си луда. Али сигурно јеси. На шта ти ја личим, на џубокс?
– Добро, сам си тражио. Вишњичица род родила, вишњи вишњичица род родила…
Маја је певала, тачније драла се како Лазар не би чуо док пишки. Када је изашла из ВЦ-а гласно јој се смејао. Маја га је бесно погледала.
– Не ради вода. Дај ми алкохол из ранца. Има ту једна мала бочица. Хвала.
– Добро де, не љути се. Ти си крива за ову авантуру тако да не дижи тај нос више. Хајде поједи нешто па да спавамо.
Маја је дохватила чипс и отворила га. Појела је неколико залогаја а онда почела да зева.
– Хајмо у кревет.
– Ја идем у кревет а не ти. Нећемо спавати заједно.
– Мајо овде има само један. Осим тога спавамо обучени. Не видим разлог да не поделимо кревет.
– Ок. Онда спавај ти, ја ћу на столици.
Лазар је био у чврстом сну када је Маја зачула крцкање дасака испред брвнаре. Скочила је и ускочила у кревет широм отворених очију. Лазар је пребацио руку преко ње а она се скупила уз њега и заспала је.
Када се Лазар пробудио Маја није била у колиби. Устао је и бацио поглед кроз прозор. Пахуље су и даље вејале а Маја је котрљала две велике грудве по снегу. Покушала је да мању дигне на већу али јој није пошло за руком.
Невоља покушава да направи Снешка. Ја не верујем, помислио је а онда отворио врата.
– Баксузе, ваљало би да кренемо. Кола, ово, оно.
Маја је разочарано схватила да је у праву и климнула је главом. Десет минута касније стигли су до главног пута па су зауставили први ауто који је наишао. Убрзо, били су у центру Златибора где је Маја одмах села у кафић да попије кафу и напуни телефон док је Лазар отишао до фирме у коју су га упутили пролазници. После двадесетак минута покренула је мобилни који је почео да пишти од порука које су пристизале. Родитељи је нису звали. Додуше ни не знају да је кренула ка њима. Сат времена касније Лазар је ушао у кафић а Маја је управо завршавала разговор са шлеп службом.
– Добро је. Отићиће по аута за једно два сата а онда ћемо видети кад ће бити поправка готова.
– Одлично. Онда да доручкујемо па ћемо да видимо шта даље.
– Како шта? Ја одох код мојих а ти можеш са мном или шта год желиш.
– Слушај ти невољо, ти си толики баксуз и толико смотана, да ја не смем да те пустим саму да не направиш неки карамбол.
– Али шта ако моји помисле да си ми дечко?
– Па ја се надам да их нећу разочарати, јер види, можда то и не би била тако лоша идеја. Стварно смо компатибилни. Ти правиш хаос, ја те вадим из њега.
Маја се насмејала од срца.
– Ја гарантујем да нико никог није на романтичнији начин питао да му буде девојка – рече му нежно прислонивши главу на његово раме.
Лазар је нежно пољуби и махну конобару да дође по поруџбину.
