Када је Мојсије закорачио у шуму почело је тек да се смркава. Није осећао страх већ неку устрепталу одговорност да пронађе дечака чији су родитељи очајно молили за помоћ.
Био је искусан извиђач мада одавно није имао прилику да потврди своје способности засноване на дугогодишњем искуству.
Ово је сматрао као некакав позив од Бога да му се докаже после оног несрећног случаја од пре деценију и по када је колегу грешком у неком рову ударио мотиком на смрт му расцопавши главу. Али довољно је платио за то својој савести.
Кренуо је сам мимо групе и гледао је сваки траг у шуми који је могао водити до десетогодишњег дечака који је отишао тог јутра са псом у потрагу за печуркама, и није се више вратио.
Веровао је да се дечак спотакао низ неку јаругу и да ће га тамо наћи повређеног али живог. Причало се дуго већ да се нека јака светлост прелама ноћу у шуми и да неки чудни зелени патуљци тумарају унаоколо, али нико није имао храбрости да то испита и упути се у шуму. Закључани у своје куће правили су се да то није њихов проблем.
Мојсије је ноћас одбацио све страхове као стару јакну коју је пролетос бацио на ђубре, и кренуо дубоко у шуму са ранцем на леђима. Када се смркло извадио је батеријску лампу и кренуо даље. Није дуго ходао кад је приметио светлост која се преламала око дрвећа. Ишао је путем све се водећи тим инстинктом да је дечак вероватно тамо. У неком тренутку ставио је наочаре за сунце јер су га очи пекле од напора и чкиљења због јаког снопа светла. Онда је избио на чистину, дрвеће и трава били су полегли од тежине летећег тањира који је био паркиран. Никог није било напољу само се чуло нешто као агрегат у пошти кад нестане струје, мислио је тако Мојсије.
Почео је да виче… Хеј, хеј, има ли кога?! Врата су се отворила и изашао је дечак од десетак година и кренуо ка њему. Нису причали, кренули су да се враћају ка селу ћутке и брзим кораком. Што су се више удаљавали био је већи мрак и Мојсије је морао опет да упали батеријску лампу. Дечак је непогрешиво водио ка својој кући. Родитељи су гледали у обојицу у неверици и мајка дечака почела је да их грли и плаче. Дечак је тврдио да га је Мојсије пронашао код неког дрвета јер се изгубио и није знао да се врати. Из џепа је вадио печурке које је сакупио још док није изгубио пса. Мојсије је такође ћутао плашећи се да помене истину. Руке је гурнуо у џепове тек да сакрије нелагоду и тад напипао нешто у левом џепу фармерки.
Била је то мала светлећа куглица попут украса за јелку, топла и нестварна. Тргао се и схватио да спава на старом кухињском кревету заваљен после ручака још мусав од залогаја.
Причали су после да је све било као у сну. Дечак му се увек лепо јављао кад се сретну а и родитељи су му слали нешто домаће хране кад год би била нека светковина.
Између гутљаја ракије веровао је да је све што се десило истина али је брзим потезањем из флаше спирао свако сећање. Сви тањири у кухињи постајали су летећи и светлели су бљештавом светлошћу све док је било ракије у флаши. Истина и лаж плесали су ту око њега и као комете падали у транс.
