Мила је увек волела тишину. Рад у архиву библиотеке био је њен бег од света, тихи ходници и мирис старих књига пружали су јој осећај сигурности. Једног поподнева, док је премештала кутије у мрачном подруму, наишла је на старо огледало прекривено слојем густог прашине. Оквир је био изрезбарен од тамног дрвета, на којем су гране деловале као да се мигоље.
Из знатижеље, очистила га је рукавом. Чим је погледала свој одраз, срце јој је на тренутак стало. Није видела само себе, нешто у њеном одразу изгледало је чудно. Њене очи биле су тамније, продорније, готово као да ју је неко посматрао кроз њене сопствене очи.
Уморна сам, помислила је и склонила огледало у ћошак, али немир ју је пратио до краја дана.
Те ноћи, док је лежала у кревету, пробудила се од нечега. Тишина је била претешка, превише густа, као да јој је нешто шаптало тик уз ухо. Осетила је хладноћу која јој се пела уз кичму. Покушала је да поново заспи, али њен ум није престајао да се враћа на огледало.
Следећег дана, спустила се у подрум. Привучена неком необјашњивом силом, опет је погледала свој одраз. Овога пута, њен одраз није пратио њене покрете. Мила је окренула главу, али њено лице у огледалу остало је непомично, зурећи у њу. Престрављена, отрчала је горе и закључала врата подрума, али није могла да побегне од осећаја да је нешто посматра.
Мила је почела да има ноћне море. Прво су биле мутне слике: мрачни ходници, врисак жене, сенке које су плесале по зидовима. Затим су постале јасније, Мила је стајала изнад тела, у руци је држала нож, а крв јој је капала с прстију. Знала је да то није она, али осећај је био превише стваран.
Једног јутра, док је истраживала порекло огледала, пронашла је стару књигу у библиотеци. Писало је о жени по имену Катарина, која је пре више од једног века живела у њиховом граду. Катарина је била оптужена за серију језивих убистава. Људи су тврдили да је увек деловала нормално, али да би у тренутку постајала неко други, хладна, немилосрдна. Када су је коначно ухватили, Катарина је наводно изговорила:
„Моја прича није готова. Моје очи ће гледати кроз векове.”
Мила је схватила да огледало није било обично. Био је то портал кроз који је Катарина пренела део своје душе, чекајући некога ко ће је ослободити.
Како су дани пролазили, Мила је примећивала промене у себи. Престала је да иде на посао, затварала се у свој стан. Када би се погледала у огледало у купатилу, није видела само себе, њене очи сијале су злослутном светлошћу. Гласови у њеној глави постајали су гласнији, а шапат из огледала сада је био непрекидан.
Једне ноћи, сан више није био сан. Пробудио ју је осећај хладног метала у руци. Стајала је у ходнику свог стана, а у руци је држала нож. Пред њом су били трагови крви који су водили ка спаваћој соби. У огледалу је угледала лице, али није било њено. Катарина је гледала кроз њу, смешећи се.
„Готово је”, рекла је фигура у огледалу.
Мила је схватила да је прекасно. Њено тело више није било њено. Катарина се потпуно вратила, док је Мила остала заробљена унутар огледала.
Огледало сада стоји у напуштеној библиотеци, сакривено у прашњавом подруму. Они који се усуде да га дотакну причају о осећају хладноће и тежине, као да огледало памти све што је кроз њега прошло. А када падне ноћ, кажу да из огледала допире шапат, тихи позив за следећу душу која ће постати Катаринина марионета.
