Немир у децу уђе већ када Свети Никола на прозоре закуца. То је знак да празници су одмах ту иза првог сна и прве Пахуље.
Знали су да добри треба да буду, тако су им рекли мама, тата, уја и тетка, баба и деда. Стриц их је мазио по глави и питао да ли су добри били. У прозор и поред камина чизмице су ставили и са нестрпљењем на спавање пошли, јер су им рекли да ће ујутру поклоне ту затећи. Наравно ако су били добри.
Давно су деца скромнија била и срећно су се смејала и радовала и када би орахе, бомбоне и јабуке на поклон добила. Понекад би се ту нашла и по која поморанџа и мандарина. Јелку су већ са мамом за Светог Николу окитила и она би се у стану шепурила све до Светог Саве када би украсе скинули и спаковали пажљиво у кутије и чували их до следеће године.
Већ после Светог Николе Детинци су. Тада су их сви задиркивали и ко бајаги их везали. Нису хтели да их одвежу све док им неки поклон не дају. Деца су била на муци. Пара нису имали да поклоне купе. Довијала су се, чувала бомбоне и по коју чоколадицу, јабуке су скривали, а код бабе и деде и неколико ораха су скупили. И цветиће су нацртали да их као поклоне предају. Када би се откупили, поклоне поделили, поново су их одвезали и сви су се радосно смејали, а често би и сами поклоне појели.
Нестрпљење већ расте. У идућу суботу су Материце када се вежу маме и баке. У ствари, празници ови падају у недељу, ал` субота вече за децу је важнија јер се увече одрасли вежу. Данима се деца врпоље, дошаптавају, планове кују, траже канапе и каишеве. На муци су где све то сакрити да до суботе увече мама и баба их не пронађу. Оне се смешкају и праве се да ништа не примећују.
Мрак никако да падне и нестрпљење расте. Мама и баба стално нешто раде и никако да седну. Коначно до столице су дошле. Стампедо настане и брзином муње деца се до њих створе. Већ одавно канап ил` каиш су им у руци. Брзо их вежу. Оне се ко бајаги отимају и врте на столици. Цика и смех. Ипак су их успели везати. Оне измишљају да не могу ништа да им дају и да их одвежу. Деца се не дају преварити. Однекуда почну да ваде чоколадице, бомбоне, јабуке и орахе како би се тиме откупиле. Деца су задовољна и није им јасно зашто их одрасли задиркују и шале се са њима.
Наша радост када смо били деца још је већа била када деда на бициклу старом из Стапара до Сомбора у недељу дође и донесе Материце. Џак у коме су биле још топле кокице јер је био пост и које је ујутру искокао и бабину листару коју је баба умесила и испекла у паорској пећи. Обавезно је била у великој округлој тепсији и у тканој торби са венцима као и моји ћилими које је баба откала. Такве ткане торбе су и биле намењене за ношење погаче и листаре, која је такође била још топла и било је важно и по обичају да се листара једе за Материце док се није охладила.
Ни данас ми није јасно како је деда по снегу и зими возио бицикли, превалио не кратак пут од Стапара до Сомбора и још је све топло донео.
Крај празницима још није. Следеће недеље пред сам Божић су Оци. У суботу вече вежу се тате и деде. Деца знају да ће мало теже бити њих везати. Канапи и каишеви су спремни. Они их варају, седну па устану, док их мама ил` баба попреко не погледају. Увек измишљају да немају ништа код себе да се откупе и да их после тога деца одвежу. На крају и то деци успе. Од деде прегршт ораха и јабука су добили. Тата их још увек вара, ал` и он на крају се преда, а деца задовољна на спавање оду.
Сада су већ близу и Нова Година, Божић и Православна Нова Година која се увек код нас славила у породичном дому. Нову Годину смо, када смо били деца, сви у згради заједно славили. Код свих у становима се чула музика, врата су била откључана, на столовима је било хране, колача, сокова и за одрасле по неко пиће и кафа. У поноћ сви би изашли на окићени ходник. Честитке уз пољупце и лепе жеље чули су се на све стране. Они који су дежурни били и тек су стигли кући или они који су ишли на посао нису баш могли да се одморе и одспавају, али се нису ни љутили због тога. Славило се неколико дана тако да су и они осетили део славља.
После тога нас је мама спремила и одвела код бабе и деде. То су за нас били безбрижни дани пуни весеља и радости, а срца су треперила у ишчекивању Божића.
Паорска пећ у углу вајата се шепури као каква дама у кринолини са круном на глави. Рзање Вранца на сокаку се чује. Цика и граја деце која су по цео дан напољу и тек када падне први мрак уђу у кућу уморна, а често и промрзла и мокра од снега. Спушталица је већ направљена претходни дан, обично од клупе испред бабине и дедине куће па се пружала све до преко пута до деда Гојкове и Ивине куће. Из бунара смо са дедом извукли воду и полили спушталицу која би се преко ноћи заледила и санке су по њој боље клизиле. Деда би ми направио сличуге од старих летви на које је ексерима са једне стране закуцао жицу, као и штап који је на једном крају имао ексер. Лети би ми направио штуле и то велике. Брат се бојао да се клиже на сличугама , а никако није ни смео да хода на штулама и то су били само моји реквизити. Клизали би смо се или по залеђеном путу или по залеђеној Јамури, али одатле би нас мале често велики најурили и нису нам дали да се тамо клижемо. Када би нам то досадило узимали смо санке и одлазили до Плаца где смо на путу који води за Сомбор дочекивали велике саонице са упрегнутим коњима и закачили би на задњи део наше саонице и тако се возили скоро све до Лугова. Онда смо чекали друге велике саонице које су ишле према селу. Некада би се враћали кући вукући своје саонице и ходајући по снегом и ледом покривеном путу.
Кући би долазили већ када би увелико пао мрак промрзлих руку и ногу и црвени у лицу од хладноће. Мама и баба су нас грдиле и говориле да ли хоћемо да се разболимо јер је напољу било хладно а ми смо дошли мокри и промрзли. Кроз плач смо говорили да нам није било хладно, а руке и ноге су нам биле хладне као леденице и нисмо могли да се угрејемо. И поред тога нисмо одустајали да по цео дан проводимо напољу.
Када мама и тата дођу деда би наложио и паорску пећ у предњој соби и тада би смо ми тамо спавали, а деда и баба у вајату. Покривали смо се великом перјаном дуњом. Када сам порасла и каснје и као одрасла спавала сам на дашчицама које би деда наместио код паорске пећи и на клупици која је као рукама обухватала пећ, баба би ми прострла моју малу дуњицу и то је била само моја царска постеља. Баба би често знала да каже да сам одавно прерасла спавање на дашчицама, али ја нисам од тога одустајала.
Коначно и Бадње вече је стигло. Деда је отворио врата вајата, на рукама је имао штрикане рукавице са једним прстом , на глави шубару, на ногама дрвене кломпе испуњене сламом, кожне чакшире и кожни пршњак. У наручју је носио сламу и Бадњак. Прекрстио би вајат орасима, слама је већ била прострта по поду и испод белог уштирканог столњака на асталу и испод њега. У зидани шпорет деда би ставио бадњак и џарајући машицама правио би пуно искри које би полетале из отворене рингле и отворених врата на шпорету и лепршале би као свици.
Већ је било и време вечере. Баба нас је пре тога окупала, а ми би смо се у слами ваљали, пијукали као пилићи, скупљали бомбоне и орахе, а баба би се као бајаги љутила на нас и кроз осмех говорила да нас је џабе окупала, а ми се сада ваљамо по слами. Баба је спремила посну вечеру јер је још увек трајао пост. На столу је била папула, рибља чорба, печена риба, кувана зрна кукуруза, Свећа, зелено жито посејано на Варице и никло у част Његовог Рођења, црвено вино, резанци са маком, хлеб Здравље, јабуке и ораси, кокице.
На сокаку испред кућа износили су се астали на којима је било посних колача, младог и црвеног вина и увелико се чуло појање Рождества. Људи и жене су се окупљали заогрнути кожним пршњацима преко штриканих рекли, мушкарци су имали дрвене кломпе испуњене сламом на ногама, вунене штрикане чарапе, кожне чакшире, а жене су још имале велике штрикане мараме пребачене преко малих рогљева. До дубоко у ноћ појањем се дочекивало рођење Његово.
Ни ми нисмо хтели да идемо на спавање, јер смо са нестрпљењем, а помало и са страхом очекивали Ветерпаше који су на Бадње вече обилазили куће маскирани и носили су макету цркве са собом. Појањем и песмом су честитали Бадње вече и Божић, а за узврат су им домаћини поклањали орахе, јабуке, колаче, суво воће, сланину,, шунку, кобасице. Брат би се обично крио иза маме или бабе и тек по мало извиривао, јер их се бојао. За децу зора и Божићно јутро никако да сване, а и ручак смо са нестрпљењем ишчекивали и бабу стално запиткивали када ћемо тражити динар у Чесници.
Баба је била домаћица којој није било равне, да ли је било у питању ткање, штрикање, хеклање, вез, предење вуне, спремање и одржавање куће, мешење, кување, сама је зидала шпорет, а певала је и измишљала и стихове и песме, а знала је и оне бећарце да пева које је мало ко знао. Изузетног и виспреног духа.
Деда је имао своје мушке послове и у кући, на њиви, башти, по селу, његово стрпљење и мудрост, довитљивост, као и бабини су били пословични. Његова храброст, поштење, дата и одржана реч су се ценили и сви су знали за то. Често сам деди помагала, а вероватно му и сметала. Много тога су ме баба и деда научили и то је благо непроцењиво. Деда се није разумео у кухињске послове, али када је било потребно, помагао је баби тако што би јој очистио поврће или воће, донео воду и припремио јој оно што му је рекла да јој треба, а саме послове око кувања и мешења је препуштао баби и њеној вештини и умећу. Доносио јој је жуту земљу из Јамура за подмазивање гонка или вајата и собице, доносио је саднице цвећа и воћа од којих су неки били старе врсте или врсте које овде не расту. Где их је налазио то је само он знао. Када су биле карбиње, дедино је било топљење масти, прављење чварака, припреме баротине за урке, а касније димљење и сушење кобасица, сланине и шунке. Његова дудара ракија је била на далеко чувена и за то је био прави мајстор. Правио је черпић и сушио га, секао трску и облагао део крова на кући, имао беле голубове са лепезастим репом. И зими и лети кошуља би му била откопчана до прса и као да му никада није било хладно зими и ако је као дете кога су Аустроугари присилно мобилисали и послали на Руски фронт побегао јер није хтео да се бори против браће Руса и док се пешке враћао кући по цичи зими остао је скроз залеђен када се ноћу крио испод једне ћуприје. Само великим напором и неописивом вољом успео је да се некако ослободи ледених окова и стигне до куће преваливши стотине и стотине километара пешке од Руског фронта до кућног прага.
На Божићно јутро деда је глатко избријан, са астраганском шубаром на глави, три четврт капутем од громби штофа и са астраганском крагном на њему, чакширама од вуненог штофа, а испод дугачке гаће од порхета, памучном кошуљом овога пута закопчаном до грла, преко ње реклом, на ногама вунене чарапе и угланцане кожне папуче, понекад, али ретко ципеле, био спреман да оде на Богослужење у цркву смештену у центру села.
Око подне када се деда врати са литургије из цркве сви се окупимо око стола. Деца су изузетно мирна и осећају важност Божићног дана. Деда очита Оченаш, упали Свећу смештену у чаши напуњеној Житом, прекрсти се, целива и исече Хлеб, зажели свима добро здравље и честит Божић, прекрсти се и ми са њим и ручак може да почне. Баба је све редом спремила, од супе са кнедлама и домаћим резанцима и флекицама па све до печења. Али наше нестрпљење је већ достигло врхунац, јер чекамо да баба изнесе Чесницу на сто. Некада је баба кришом на округлој тепсији обележила место где је ставила Динар у Чесницу, али често се дешавало да се то и не примети после печења у паорској пећи. Тренутак када добијемо своје парче Чеснице и оно ишчекивање док одвајамо њене листове које је баба умесила и треперење срца да ли ћемо пронаћи Динар је за незаборав. А тек радост када баш ми пронађемо тај драгоцени Динар или сузе ако га је пронашао неко други. При крају ручка сви извлачимо сламку испод столњака и онда гледамо чија је сламка најдужа тај ће најдуже живети. Ломимо орахе и ако је језгро здраво и ми ћемо бити те године здрави. А када се Свећа гаси житом гледамо где ће њен дим да се вине и она стрепња да не скрене на некога, јер тај неће дочекати жив следећи Божић и сви се радују када дим у вис оде. Многи нису волели тај део обичаја, па ни мама.
За нас децу, поред Чеснице, задовољство су били и бабини непревазиђени колачи. После ручка изјуримо на сокак, а одрасли стрепе да ћемо бити повређени и опомињу нас, јер на тај дан нове младожење јашу на коњима и јуре сокацима опасани гаћама које су добили од ташти и према њиховом богатству је и њихова дужина. То је у ствари било бело платно, некада ткано, у новије време обично од памучног платна. И пуцало се за Божић. Деда је имао мали топ који су узели комшије и никада га нису вратиле. Пуцало се и из прангија, металних округлих кутија напуњених барутом и са поклопцем на једном крају, а на другом избушеном рупом на којој се палило и када би се то загрејало и упалило барут, поклопац би излетео уз прасак.
Појање, упаљени Бадњаци на улицама, вино, колачи и печење на асталима пред кућама, велике саонице у које Брата упрегне коње и покупи нас децу из комшилука и вози нас сокацима, као што нас и стави лети у фијакер и вози нас до Канала где жене перу крпаре. Он и мама Јела нису имали деце. То је за нас био прави празник и цика, весеље и смех се чуо на све стране.
Три дана се Божић слави и то је велики и радостан празник за све. Сваки трептај ока, радост срца и Душе, искре Бадњака што пут Неба лете су неизбрисиви траг и сећање на једно лепше, опуштеније, мирније и срећније време, када отуђеност и материјално је било непознаница. Када су вредности дома, породице, вере, част, чест, морал и поштење били императив Живота и живљења. Чисте Душе и срца, детињство безбрижније и ако су правила постојала шта се сме, шта је дозвољено, а шта није, поштовање, пристојност нису били препрека за то.
Чак ни Ветерпаши који су маскирани и носећи макету цркве са собом у очи Божића ишли кроз село од куће до куће и које смо ми деца са стрепњом чекали и плашили их се, нису ни на трен могли да покваре радост и блаженство Божића. Још ако Пахуље са искрама Бадњака лете и плешу срећи никада краја.
Убрзо је и Православна Нова Година. Јабуке остављене на Божић, као и умешен Хлеб и Колач на Бадњи дан за оба празника и посни Хлеб Здравље за само Бадње вече, црвена јабука са којом се умива и после Нове Године се баца у бунар или би се поделила на укућане и појела, Свећа на столу која се после ручка гаси црвеним вином, обавезна кисела чорба, руска салата, јабуке и печење, торта, колачи, мандарине и ораси, распуст који нам увеличава радост празника и обичаја.
Њихову лепоту многа деца данас не знају, само она која су одрасла уз приче оних који су у та времена деца били и она која су имала среће да окрзну део тога времена и лепоте. Ни један данашњи празник нема толику чаролију као што је она била у времена оног детињства и одрастања када је још увек топлина породичног дома и топле паорске пећи, Бадње вечери, Божића, Нове Године и Православне Нове Године ту чаролију, ишчекивање, радост, безбрижност, цику и грају чистих и невиних дечјих срца сликала на Души и срцу.
