Седела је главом погнутом над радним столом и посматрала празан лист папира пред собом. Површина беле хартије је упијала и у исто време одбијала зраке упаљеног монитора компјутера. На белини непопуњене површине су се смењивали обриси високих, нестварних здања које је негде већ видела, окружени зеленим дрвећем и шареноликим пространствима. Само су потоци река, које су текле тим вртовима, били мутно црвене боје. У тим тренуцима није могла да поверује да се њој дешава судбина за коју је веровала да се догађа неком другом. Веровала ја да је њено место у друштву, које је годинама улагања у образовање стекла, заувек непромењиво…
Већ двадесет година је радила на месту сеоске библиотекарке. Увек љубазна и насмејана, предана свом послу који је обављала ревносно и са пуно љубави. Јуче јој је неки уморни, мушки глас путем телефона јавио да спакује своје ствари и заборави да је провела две деценије на радном месту, које је волела више од свега. Не знајући зашто, без образложења, добила је отказ са посла због ког је занемарила свој биолошки сат, заборавила потребу за стварањем породице, потомством. Глас јој је још љубазно сугерисао да потражи ново радно место. Имала је четрдесет пет година и није знала за другу врсту рада осим библиотечког. Уз обавештење о отказу добила је и захтев да врати све књиге које је уназад месец дана издала, а које нису у року враћене. Облици на белом папиру су се смењивали. Било је ту и даље шарених пејзажа и тамних облака. Само су реке злокобно биле тамноцрвене. Подигла је главу ка рачунару и укуцала податке о задуженим књигама, оним које је требало да врати. Познавала је већину људи у селу и знала је да ако жели да књига буде враћена мора она лично да оде по њу. Задњих година све мање људи је долазило у библиотеку. Књиге су скупљале свакодневно прашину коју је она уредно чистила. У задњих месец дана је издала само три књиге, које нису на време враћене и погледавши где живе људи који су их позајмили пошла је на дате адресе.
Покуцала је на прва врата. Отворио јој је младић који је у првом моменту није препознао. Представила се и затражила књигу коју је задржао дуже него што је било прописима дозвољено. Била је то 1984, Џорџа Орвела, књига која годинама имала статус „култне”, шта год тај термин означавао. Младић је погледао бледо и узвратио да поменуто дело још није прочитао и да жели да га још задржи. Ипак се предомислио и пошао по књигу коју је жена од њега тражила. Сад већ бивша библиотекарка је узимајући у руке подебелу, укоричену гомилу хартије, погледала у младића и учинило јој се да је његов лик претећи посматра. Младић као да је то осетио и узмакао је корак уназад када је жена држећи књигу у рукама пошла ка њему. Њој се чинило да се његов лик шири, поприма изразе претње, и у једном тренутку из његових уста је чула речи које је једном давно прочитала:
„Рат је мир, Слобода је ропство, Незнање је моћ”.
Изнад његове главе је видела натпис Велики брат те посматра. Осетила је отпор према паролама које је човек пред њом изговарао, док су му се усне злокобно савијале. Пожелела је да га уништи и спасе свет од Орвелове злокобне визије. „Велики брат” је стајао пред њом. Глава му је била широка док су се обрве померале пратећи звук његовог подсмеха упућен њој. Повикала је знајући да је реч моћнија од мача:
„Ја сам за мир, слободу и знање! Нико мене неће да посматра!”, истрчала је на улицу чврсто стежући у рукама књигу по коју је дошла.
Момак је остао да стоји зачуђен на својим улазним вратима. Дисала је дубоко и испрекидано. Кад је дошла до даха пошла је на другу адресу. Са осмехом је покуцала на врата иза којих је знала да се крије још једна особа, која се неприкладно односи према култури, литератури и својим узурпирањем на дуже него што је дозвољено време књижевних дела, крши библиотечки закон. Висока девојка јој је отворила и најпре се извинила што није вратила Име руже, Умберта Ека на време, иако је књигу прочитала. Сад већ бивша библиотекарка је насмешено погледа и брзо склони осмех са лица. Пред њом се уместо љубазне девојке појави злокобни лик убице монаха из дела Умберта Ека. У дугој тамној одори са злокобном капуљачом, монах је махао рукама из правца где је до тих момената стајала девојка која није на време вратила књигу.
„Нећеш ти никога више отровати! Нећеш ти више никоме бранити смех! Аристотел је написао комедију!”, викала је сад већ бивша библиотекарка.
Понављајући те речи пред пренераженом девојком, која је само стајала стискајући у руци књигу, по коју је претходно пошла. Бивша библиотекарка је журно истргла из руке књижевно дело по које је дошла и истрчала на улицу понављајући у себи: „Морам да пожурим! Она је у опасности!” Једва дишући дотрчала је до омање трошне кућице и покуцала снажно на врата. Кад је пред собом угледала ониску, седокосу старицу повикала је:
„Богу хвала! Жива је!”.
Старица ју је у чуду погледала. Библиотекарка, крстећи се, уђе непозвана у старичину кућу и поче да завирује по ћошковима, забринутог израза лица.
„На време сам дошла. Онај несрећник је могао свашта да уради! Можда је у кући још увек!”, тишим гласом је изговарала библиотекарка.
„Ко?”, упитала је збуњена старица.
„Па Раскољников!”.
„А да, Достојевски? Њега сам оставила за читање кад одем у пензију, а то је сад, пошто у младости нисам имала времена за читање… Ви сте библиотекарка? Заборављам лица… Извините што Злочин и казну нисам на време вратила”, изговорила је старица у даху.
У том моменту бивша библиотекарка је застала. Очекивала је да негде у тој кући нађе тог убицу из маште са савешћу. Трчала је из просторије у просторију уз поглед пренеражене старице која је, када се призвала свести, позвала полицију. Два млада полицајца су недуго потом улетела у старичину кућу и успели да обуздају бившу библиотекарку, која је у тим моментима рушила све око себе уз неартикулисане повике. Тада су дошла и кола Хитне помоћи и повела несрећну жену која је очигледно много волела свој посао…
Бивша библиотекарка је након неког времена, после петиције сељана, гестом који су оправдали њеном великом љубављу према књигама али и људима, враћена на посао. А ви који сте читали ове редове, сетите се када сте задужили књигу у локалној библиотеци јер и ваша библиотекарка може да добије отказ… И припазите се свих оних који гледају у празну хартију пред собом. Можда на њој виде потоке крви и шарене пејзаже као једину визију својих разорених умова којом попуњавају белину папира. Кад подигну поглед само се склоните у страну.
