Преко ноћи постао сам пас луталица. Тешим се, та нисам једини; има нас оваквих јадних на све стране. Ет’, сад свако под овом капом небеском има право да ме пљуне, шутне или да баци камен за мном. Може и да ме се плаши, и то, да! Што да не? А тек то што ми је још на врату ланац као знак припадности, буди сумњу и страх од мене. Па, презиру ме још више јер сам то, претпостављају, и заслужио да будем.
Занемео сам од изненађења па не верујем сопственим ушима, мада ми је слух увек био беспрекоран, да је капија шкљоцнула и да је тај звук знак сигурног краја. Да тај кључ нико не сме дотаћи и браву за мене откључати.
Занимљиво је то да се нико никада није запитао како ћу се снаћи, хоћу ли преживети, хоће ли ми неко пружити да једем или ћу морати сам тражити. Хоћу ли знати отети или бранити своје, ако неко други зграби испред мене. А отимали су ми и још увек то раде. Стварно, нико ме никада није запитао.
А да ли сам некад пожелео да се вратим? И да јесам, капија би била уредно закључана. И то само за мене. Нико се није побунио када сам са друге стране улице гледао како се улази и излази на тој истој капији. Како се раширених руку дочекује и са сузама испраћа. А ја стојим и гледам оно што се некад звало мој дом, а рана на души се отворила па не зараста и не могу да се сетим како ми је стварно тамо било, колико је било добро или није. Све је остало у магли због шока од тог изненадног и неповратног изласка на капију и тог језивог звука кључа у брави који ми тако, некад, и у сан дође непозван.
Капија је превисока и не може се кроз њу ни погледати. Ни да се подсетиш не можеш. Можда би се тако и присетио шта сам то урадио, шта сам згрешио па се нашао на улици, препуштен другима на милост и немилост. Не можеш чак више ни да видиш лице кључару твог живота, па да покушаш ухватити онај титрај на лицу што показује грижу савест, ако је уопште има. Ма, што себе лажем – знам да је нема.
Ево, скинуо сам ланчић са иницијалима, али је опет траг остао. Остао у понашању. Не знам да лајем ни да уједам, а још увек поскакујем од среће када угледам познато лице или ми се само учини познатим или добронамерним. Стварно се трудим да не видим нелагоду и питање у туђим очима на које ни сам не знам одговор.
Па добро, има много паса луталица, нисам сам. И нисам више. Мада, не знам зашто, поглед не могу одвојити од оних који своје псе чувају са љубављу. Тамо где је љубав обострана, где се радује када се излази у шетњу и зна се, о, а да ли то ико може са сигурношћу знати, да брава неће шкљоцнути као што је за мном. Знао сам, осећао сам да желе да одем, али нисам знао да ме више неће пожелети ни видети. Зато понекад, недељом и празницима, идем овим путем сам, и нека ме нико не пита што главу не дижем или зашто ми је поглед прикован у неку далеку тачку, тамо негде испред.
И то што се још увек понекад запитам шта сам то лоше урадио, давно ми је речено: – Нисам ништа! А и ако јесам, ништа није толико лоше да је неопростиво и да моје лутање буде једино решење. Више никада нећу ићи оном улицом нити ћу стајати на познатој капији. Више никада нећу окусити она јела, еј, не спремају се она за мене. Сада имам нови дом, на који се још увек навикавам.
Питају ме зашто имам тужан поглед, а ја све убеђујем да сам од те сорте, ето, која тако тужно гледа. И да баш волим што сам сâм јер је то једини поуздани знак да сам одрастао. И да, још само то, ничија љубав мени не треба да бих преживео. Волим ја сам себе. Бар покушавам да волим. Само, ако некада одем сам низ сокак, не пратите ме, пустите ме, не питајте ме куда идем јер волим гледати младе штенце како се весело играју.
Не питајте ме ни зашто не тражим више никога, не дозивам. Зато што на мој лавеж нико неће дотрчати, нико репом махнути. Не знам зашто, када заспим на топлом бетону и док сунце обасјава моје тело, кроз сан изнова чујем звук кључа у брави. И жао ми што нисам знао да ће тако бити, мада сам наслућивао, па да сам се опростио са свим стварима које сам дотицао. Могао сам их спаковати као успомене и ставити у завежљај, па о штап, и некако бих, сигуран сам, мирније пошао у свет. Овако – ни штапа ни завежљаја. Траг на врату и туга у очима сва су моја имовина, све што сам понео оног дана када је брава заувек шкљоцнула.
Ево и данас, а баш ме то све ужасно нервира јер не знам зашто ми се то више дешава, добијем жељу да прођем старом улицом, само њом. На ону капију више не желим улазити, али се бојим да би могли помислити да идем туда, да би ме неко приметио и позвао. Без потребе ће се уплашити па је два пута закључати. За сваки случај, што је сигурно – сигурно. Стварно, ја не бих никога да плашим. Ма, нисам вам ја од те сорте!
А не знам ни како бих се маскирао да ме не препознају. Не требају они мени тамо, ја сâм себи требам тамо. Хтео бих да од поцепаних делова живота склопим мозаик, па да од њих као од полупаног огледала направим ново. Са које год стране погледаш видиш неко ново лице, али ни једно није право. Не може ни бити јер је оно право нестало оног тренутка када ми је испало из руку и пукло, то јест, када је брава шкљоцнула, а капија за мном закључана само једном, али за сва времена.
