Био је то један од оних влажних јануарских дана, кад болешљиву децу не пуштају напоље да се опет не разболе.
Мама је с празним кофама отишла на чесму у суседно двориште до улице. Још сасвим рано подложила је шпорет и кујна се загрејала, па је за њом остала топла тишина и ушушкана осама, која се већ следећег тренутка детету које је само преметнула у досаду.
Прозори нашег стана били су стари, тишљерај дотрајао и попуцао, ко зна кад офарбан црном бојом. Дебели зидови могли су да приме прозоре дуплих правоугаоних крила са квадратним луфтовима изнад. Али, покојни газда Витомир у свему је закидао и себи и другима, па кад је пред рат довршавао ове станове за издавање, преполови и њих. Тако остадоше само по два спољашња стаклена урамљена правоугаоника са својим квадратним крилцима горе. На натрулим шаркама, са поиспадалим парчићима гита, везивани кукицом, наши прозори морали су да преживе и експлозију у барутани, и бомбардовање енглеске авијације, и земљотрес, и грување каћуша. Тата није могао да их поправи, зими је из њих морала да бије хладноћа. Мама је у кухињски прозор стављала савијутак чисте крпарице, а ноћу преко стакала размотавала ролну ребрастог картона. Ноћни мраз умео је ту понекад да ми остави страницу своје ледене сликовнице. Затицала сам ујутру млечнопрозирну арабеску, или предео са падинама и стакленом шумом, или неку сасвим мутну и неразумљиву слику. У оваквим данима кад се није смело напоље, ја сам по цео дан стајала пред оним у кујни и гледала наше двориште.
Сада га је лизнуо хладни ваздух док је мама излазећи за тренутак отворила врата и стакло је прекрила маглица. Кондензација је дечјем прстићу неочекивано понудила велико сликарско платно! Мама није могла тако брзо да донесе две пуне кофе воде са чесме и ја сам имала времена да ту створим себи друштво, пријатеља чак, а да за то нико нe зна, само окно и ја. Прстић је нацртао круг, да би постао Чича – Глиша добио је очи, две крупне тачке, лепе, кратке мало подигнуте обрве, уста, и одједном – осмехнуо ми се, некако мало замишљено и можда не баш само мени. Брзо сам му додала зраке и десило се право чудо! Сунце! Дете-Сунце стајало је у мом прозору! Гледали смо се и смешили једно другом. Његове топле, крупне очи и у неверици подигнуте обрве, као код изненадне радости, али и наговештај неког тужног предосећања, све у исти мах. Мало, драго биће пуно доброте! Изненадни, мили гост! Дошао да се играмо и причамо! Да буде са мном. Одједном, из једног па из другог ока Детета-Сунца клизнула је капљица. Расплакало се, и што је било још горе, нестајало је пред мојим очима. Топли, дечји прсти учинили су да измаглица на окну почне брзо да чили. С врха наниже Дете-Сунце је нестајало, мали млазеви цурили су са зракова, са главе, обрва, из оба ока. Његов лик упијало је прозирно стакло. Последњи се изгубио осмех. Није се отопио, ни искривио. Само је ишчезао, као привиђење.
Још се у углу прозора тренутак – два беласала крпица измаглице, док није и она нестала. На дну стакла у празнинама из којих су поиспадали одломљени парчићи гита, дрхтуриле су само барице.
Сада се кроз влажно стакло опет видео онај исти црноуоквирени призор голе, блатњаве утрине, са низом мокрих нахерених шупа под хладним небом… Десно, низ стрму калдрму мајка је теглила пуне кофе воде. Када је ушла, нисам хтела ни да је погледам. Седела сам на ивици кревета, љута и повређена губитком за који она није била крива, за који нико није крив. Знала сам да тако мора: Дете-Сунце да нестане, мама да носи воду, ја да будем у соби. Тако мора. А није лепо кад нешто изгубиш. И то овако: појави се, обрадује те и нестане. Заувек.
Узалуд сам целог живота разним оловкама у скицен-блоковима покушавала да нацртам Дете-Сунце. Никада више то нисам успела.
