„Зашто ја не бих побегао од свега?”, упитао се те вечери док је кроз прозор гледао у пун месец који се помаљао иза црних облака. Није било много тога „свега” али у његовим годинама то је било његово „све”. Одлучио је да оде што даље од људи који су гушили његове покушаје да живот проживи онако како га је замислио. Са седамнаест година имао је визију свог будућег живота и гомилу неразумевања за исту од стране оних који су требали бар да га саслушају. Иако се по годинама ближио пунолетству, био је само дечак са великим сновима. Желео је да постане глумац, али то нико од њему ближњих није подржавао. Када је свој сан испричао оцу, он му је одговорио:
„Хоћеш да постанеш забављач? Нико у нашој фамилији не жели циркусанта у њој. Шта ту радиш? Шта ту има да се ради? Изговараш туђе текстове, радиш оно што ти каже редитељ, други те шминкају… И шта си ти ту? Обична марионета. Нећеш на глуму већ на права. То је поштено занимање и има смисла. Немаш од мене који те храним дозволу да постанеш кловн!”
И то је био крај. Мајка се прећутно сложила а отац више то никад није поновио, није говорио на ту тему. Знао је дечак да кад он нешто једном каже то је уписано у камену и док се тај камен не претвори у прах очев став стоји постојано. Зато је наш јунак, дечак са великим сновима, решио да се отисне у свет. За њега је глума била начин да себе испољи кроз различите ликове и ужива у слави. Спаковао је основне ствари у ранац, занемарио школске обавезе и изашао на сеоску улицу. Налазио се на главном путу који је водио ка првом великом граду где је могао да почне да ради на остваривању свог сна. Није знао како ће то да се деси али му је нешто говорило да ће му се снови ускоро остварити. Није дуго ходао поред главне цесте, још увек се налазио у селу, била је потпуна ноћ, облаци су победили месечев сјај када је иза себе чуо шкрипу аутомобила. Ушавши у ауто дечак, чији осмех је био више него упадљив, у тим моментима је осмотрио свог возача. Имао је дугу проседу косу увезану у реп и био је у црном оделу.
„Ти желиш да будеш глумац?”
Наш јунак се изненадио како је незнанац то могао да зна.
„Не брини, сви у селу знају ту твоју жељу. Ја могу да ти је остварим. Идем на једно снимање а тамо ће им требати статиста, па можеш на тренутак да будеш то што хоћеш. Знам да ти отац није дозвољавао да учествујеш ни на школским представама па немаш никакво искуство”.
Дечак је од среће заплакао. Човек му је дао папирну марамицу да обрише сузе. Врло брзо су стигли до места о ком је возач причао. Била је још увек ноћ. Наш јунак је изашао из аута и убрзо је добио одело, био је нашминкан и добио је своју реченицу. Била је то кратка неупадљива улога, био је само статиста али он се осетио се важним. Добио је дуги цилиндар, шарени сако и одело, дуге жуте ципеле, мало веће него што је он носио и браду коју су му шминкери залепили. Рекао је само једно:
„Напред!”, али, како је он на крају сцене видео, сви су се дивили његовом наступу.
Чуо је како му је неко из екипе рекао „рођени глумац”. Одрадио је ту сцену и одлучио да остане на том месту до краја снимања, што су сви око њега подржали. Цела екипа га је усхићено прихватила као део свог тима. Његови родитељи су другог дана нестанка алармирали полицију и друштвене мреже у потрази за њим. Нико није знао где је. Прошло је неко време, снимање је још увек трајало а он је само мењао одећу и кратке реченице које су биле намењене статистима. Решио је да оствари свој сан и упише глумачку академију. Живео је са људима који су ценили оно чиме је желео да се бави. Сви су га подржавали, од глумаца, редитеља, монтажера, сценаристе, статиста и свих који су са њим делили животни простор. А онда се појавила носталгија. Знао је да га траже зато је променио свој лик. Није му то било тешко. Он је сад био глумац! Пошао је до својих родитеља. Скинуо је маску. Покуцао је на врата и нико није отварао. Јављао се комшијама на улици, нико му није одговарао. Било му је то чудно. Угледао је оца како видно мршавији излази из куће. Потрчао је ка њему али ни он га није видео. Видео је да је тај нагло остарели човек иде ка сеоском гробљу. Дечак је помислио да се нешто десило његовој мајци. Пошао је за оцем и видео да пали свећу на неком црном мермерном споменику. Потрчао је да му се јави и загрли га и уједно види ко је то умро. На споменику је писало његово, дечаково име, презиме, година рођења и година смрти. Година смрти се поклапала са претходном. Оном када је отишао са ранцем од куће!
„Али ја нисам мртав!”, викао је оцу који га није чуо.
Стао је пред оца али га он није видео. Тада је очајном родитељу пришла и дечакова мајка:
„Не вреди ти да се кидаш. Ниси ти крив за његову смрт… Бар смо га нашли. Нема криваца. ‘Ајмо сад одавде, твоја туга га неће вратити.”
Отац је пошао са својом супругом напуштајући гроб њиховог јединог детета. Човек је носио у себи гомилу дилема и прекор што свом једином сину није дозволио да оствари своје жеље, свој сан.
„Али ја сам жив!”, викао је у лице својим родитељима.
Нису га ни чули ни видели. Само су жалили. А он, он је на кратко напустио небеско позориште, и сад је схватио да му ту где борави неће требати формално образовање због ког је отишао од куће. Убрзо је схватио шта се десило. Човек, који га је љубазно примио у свој ауто оне вечери када је отишао од куће, окончао је његов кратки живот. Тело дечака је пронађено у једном жбуну крај цесте на излазу из села три дана након нестанка. То је било све што се сазнало а тицало се злочина и истраге. Несуђени глумац је негде у свом рају где се његови снови постепено остварују, у свету промена карактера, ликова, маски… Повремено холивудски шета нашим светом и коначно има славу макар само кроз ову причу о њему.
