Ујна каже да се гуштери ноћу увлаче у пукотине зидова да сачувају топлоту коју су током дана на сунцу сакупили.
Лежимо Мајда и ја у кревету и ослушкујемо како шушкају и гурају се у пукотинама на фасади, а онда устајемо и рукама пипамо зид на местима где смо запамтиле да је напољу пукотина и додатно их грејемо топлином својих дланова. Стојимо тако док се не уморимо и док нам сан лагано и све чешће почне да склапа очи. Онда се некако довучемо до кревета и покријемо. Након тога ноћ је мирна све док баба у суседној соби не усни неки ружан сан па се загрцне од сопствене пљувачке и дуго кашље, псујући шапатом.
Након тога ујна још затворених очију од сна притрчава бабином кревету и са две руке приноси чашу воде њеним устима не би ли се што брже смирила.
Мајда и ја се правимо да спавамо, док се Мајда као права глумица усредсређује на дубоко дисање како би била што уверљивија, само јој капци подрхтравају јер покушава да гледа кроз трепавице. Обично гура своја хладна стопала уз мене како би измамила урлик и скренула ујнину пажњу да сам још будна. Јако стискам зубе, како би одолела овој провокацији и из мојих гласница излази само тихо јечање.
Када се баба смири и ујна врати у постељу, покушавамо сви да заспимо.
Верујем да сваке вечери ујна прави план како да запуши те пукотине на кући али срећом ујутру увек има преча посла па се тога сети тек кад падне мрак и гуштери хрле у своје заклоне прелазећи нам преко прага у групицама.
Ујутру нас буди мирис прженица или како баба каже пуфезна. Оне су јако укусне и масне. После доручка дуго су нам браде сјајне а ујна нас опомиње да се обришемо јер смо ми девојчице и морамо бити уредне. Дане проводимо у дворишту и некад сиђемо до јаруге али се за тај подухват морамо јавити ујни јер она каже да су времена несигурна и свакакав свет пролази туд.
Данас је дошао комшија Миле и под мишком је носио пластичну канту пуну неке смесе. У њу су биле уроњене неке алатке а тек касније смо од ујне чуле да су то шпахле.
„Средићемо то све!“, поносно каже комшија Миле док се распрема и навлачи неки радни мантил. Дебео је и тешко дише при сваком покрету док му се зној слива са чела дуж браде и врата капље на мајицу која све упија и постаје тамнија у односу на суве делове. Узима део смесе из кофе и трпа их у пукотине око прозора и при бетонској стази која иде око куће. Мајда и ја шапућемо забринуто да ли су гуштери успели да напусте скровишта или их сад Миле принудно затвара у њих.
Бринемо за гуштере као за бабу кад се данима не диже из свог кревета и кад неће да окуси ништа што јој ујна принесе у шареном тањиру за који се зна да је њен. Флека на зидовима постаје све светлија а, комшија Миле нам каже да је то зато што се суши.
Његова мајица је све тамнија јер му зној све више капље са главе.
Таман кад је сео да се издалека диви завршеном послу, дошла је и кума Зора и донела две тегле џема, један од кајсије а други од шљива јер она зна да тај највише волимо Мајда и ја.
Шапутала је нешто у кухињи са ујном а после је изашла и нама рекла да тата сутра долази да нас води кући и да су нашли стан па можемо и бабу повести јер тамо где идемо има више лекара.
Била сам тужна јер ми је овде било лепо мада сам се радовала мами и тати али сам бринула и за гуштере који ће овде остати. Тужно сам се осмехивала јер је ујна говорила да је то ствар лепог васпитања да не показујемо увек своју срџбу и да смо још мале и ништа не зависи од нас.
Мајда ћути и гледа и даље у оне флеке по зидовима, касније ме зове у страну и каже да ће једног гуштера ставити у празну теглу и понети. Има их доста под шупом на дну дворишта још од времена када је баба била здрава и сваке године правила џем од наших шљива које су расле уз ограду дворишта, било је то пре рата.
Често ни мени ни Мајди нису јасни ти разговори о рату али, климамо главом и правимо се да разумемо, да смо велике. Мама каже да треба да идемо у школу и да се тако постаје велики кад главу пунимо разним знањима.
Ту ноћ смо спавале испресецано и кошмарно. Када смо легле нисмо грејале зидове шакама јер није више било шупљина зато смо се држале за руке срећне што смо заједно. Некако смо ипак заспале.
Још није свануло када је отац дошао по нас. Потрпали смо ствари у гепек и некако сместили бабу на предње седиште. Ујна јој је увила ноге у ћебе а баба је плакала без гласа.
Мајда је покушала да је умири показујући јој оног гуштера у тегли али баба је гледала негде далеко изван дворишта као да очекује неког ко ће је вратити у кућу и кревет који је, још топао од њеног тела, остао ненамештен.
Ујна нам је дуго махала, тачније све док смо је видели као сићушну тачку док смо уз брујање мотора одлазили.
Мајда је певала неку дечију песмицу обраћајући се гуштеру у тегли све док јој отац није рекао да ућути. Стисла сам је за руку саучеснички јер сам била старија две године и знала да одрасли некад имају своје бриге које ми не разумемо.
Када смо се зауставили код шуме како би тата протегнуо ноге, Мајда је отворила теглу и пустила гуштера на слободу.
„Тако је најбоље!“, рекао је тата. Мама би се љутила јер имамо стан а не кућу. Лепо ће нам бити, видећете.
Мајда је гледала тужно у празну теглу а мени је било још тужније што сам знала да је кућа за нама остала празна као и ова тегла.
Било је то последње чега се сећам из земље коју смо морали да напустимо и заменимо је новом.
Баба је само фрукнула и опсовала. Тата је прекорно погледао и она је ућутала.
Возили смо се дуго али смо Мајда и ја на задњем седишту испреплетаних ногу и руку палих са седишта убрзо заспале и преспавале пут.
После су нас убеђивали да смо све сањале а ми смо климале главом као да их све разумемо.
