Он је био познат у свом крају као неко ко је, како су говорили, „волео да прича занимљиве приче”. Кад то кажемо за неког, можемо лако да помислимо да том неком не може да се верује. Међутим, нико, од оних који су га познавали, не би ни случајно рекао а не би му ни пало на памет, далеко било, да мој јунак лаже. Нико није доводио у питање истинитост његових доживљаја јер није било ни потребе за тим. Тако је једном, у омиљеној сеоској кафани, препричавао како је, док је седми пут препливавао Дунав, срео велику медузу која му је махала. Ни мање ни више она је свим својим крацима махала! Била је љубичасте боје, како је сведочио, и није проговорила али то није од ње ни очекивао. Сви који су га слушали су се сложили да би било сувише од тог створа да још и проговори. Други пут је, на истом месту, у кафани у коју је често навраћао, причао о сусрету са неким крилатим бићима док је пешачио од суседног града до родног села. Била су слична комарцима, великим комарцима од неких два метра и стајала су пред њим са огромним расколаченим очима. Деловали су му, како је рекао као ванземаљци али није видео никакав летећи објекат у близини па није могао да буде сигуран да су то они. Није знао шта она хоће од њега и шта је сврха њиховог појављивања. Иначе, како је рекао на том путу се није уморио али је успут поцепао три пара ципела. Нико није довео у питање појаву крилатих бића и су сви су били задивљени чињеницом да је он понео са собом три пара обуће на тај пут. Само се насмешио и рекао да он на путеве увек иде спреман.
Пре неколико дана испричао је причу због које су неки који су је чули посумњали да је Симо, ипак, иако је увек доносио праве одлуке, овог пута погрешио. Мада им је било драго због његове одлуке јер да није тако одлучио они никад не би чули причу која је пред нама и коју преносим тачно онако како је Симо испричао:
„Идем тако ја пре неки дан… Кренуо кући из наше кафане а мрак густ као кад нестане струја, ја сам на улици. Зима али мени не смета. И овако ова зима без снега ко и да није зима. Сећам се ја правих зима. Оно пре неку годину када сам из снега спасавао… Али то је нека друга прича. Е, шетам тако полако да не бих пао. Немам лампу, мобилном истекла батерија. Све и да хоћу не могу да зовем помоћ. А и што бих звао ја се не бојим. Знам куда да идем али некако као да је све другачије. Нигде никог… Као да сам у неком хорор филму. Само чекам да ми излети она из Круга, са дугом косом, црном, што плаши све из телевизора. Али није ме страх, то вам је бар јасно. Ја сам се задњи пут уплашио кад ми је баба изнела неку чорбу са зељем и наредила да све из тањира поједем. Од тада нема у мени страха. У једном тренутку чујем нешто као шапат… Каже нешто као: „Симо, Симо…”.
Разумем да ме дозива али нигде никог сем мене. Осетим ја неко је ту али га не видим. Како и да га видим кад је мрак?! Одједном ми се укаже коњ са коњаником. Трљам очи. Не верујем. Схватам да ме он дозива: „Симо, Симо…”. Храбро му одговорим:
„Ја сам!”.
Висок, бар тако делује на црном коњу, ког иако је мрак видим, витез у сјајном оклопу, сребро ако ми је добра процена. Све сија од сребра. На глави има ону витешку кацигу. Све сребрно. Видим га јер сија на све стране. Није ми јасно како дише уопште у том оклопу! Он сиђе са коња. Каже ми:
„Симо ти си као ја! Борац за правду и ред и закон! Ја вековима тражим некога ко ће ме одменити. Сад ћу све да ти објасним. Прво бих ти затражио да се мало провозаш мојим коњем.”
Ја наравно одбијем. Не зато што се бојим већ једноставно нећу. И да знам да се попнем на коња не бих прихватио његову понуду. Ја нећу да радим неке ствари колико год биле оне примамљиве. Он мало разочарано ме погледа. Тада настави:
„Ти си Симо посебан, сви те воле па сам решио да те боље упознам. Храбар и неустрашив као Марвелов јунак”.
Е то поређење ми се није допало. Да је рекао као Супермен у реду али ово… Али није важно.
Наставио је:
„Кад си се родио било је велико невреме у сред јесени што је значило да се родио велики човек. Спасао си комшијиног пса од чопора вукова, мада ту није било сведока, и комшија ти није веровао… Па кад си спасао оног што је скочио са силоса. Пао ти је на руке, ухватио си га али као прави јунак оставио си га док је још био у неком стању несвести. Касније је отишао кући жив и здрав ни сам не знајући шта се десило. Ником није причао о томе. Ни том јуначком делу нико није сведочио. Па онда кад си баки вратио новчаник пун новца анонимно. Све то те квалификује за мог заменика. Ја слично теби помажем људима вековима. Е колико сам вештица спасао ломаче, колико мачака сишао са дрвета, колико самоубица одвратио од њиховог наума и још безброј племенитих дела. Али уморио сам се и уморио сам и овог коња на ког не желиш да се попнеш. Ако се слажеш именујем те својим наследником. Ти би се на местима где нема правих јунака појављивао као ја и спашавао мачке са дрвета, одбегле кучиће враћао, решавао кућне свађе… Немаш појма како реагују, кад ме виде одмах престану да се свађају, загрле се и почну да моле… И чинио би сва та јуначка дела. Наравно преузео би оклоп и коња. Мора и коњ.”
Е кад је то рекао мене је прожео осећај надмоћи. Ја сам ипак ја. Што бих ја њега мењао? Није довољно јуначких дела које сам учинио па треба још да се мучим са коњем и оклопом. Погледао сам га и рекао:
„Хвала на понуди. Ја већ јесам витез али само за своје село. Ти настави да заводиш ред и закон али нађи неког другог, ја сам свом селу потребан! И још да знаш, да се моја јуначка дела записују било би ту бесконачно много да се напише.”
Кад је све то саслушао одмахнуо је руком и нестао у тами на свом коњу. Није ништа рекао али претпостављам да тражи новог јунака, новог заменика. Неће он то нигде наћи. Ја сам уникат. Углавном, кад је отишао остао сам сам. Био је опет потпуни мрак али ја сам сад самоуверено ходао и брзо стигао својој кући. А њему нек је са срећом! Ето па ви веровали или не…”.
Кад су ово саслушали, његови другари у кафани су се неко време гледали у неверици. Један његов другар и колега из кафане је дао свој коментар:
„Свака част Симо! Ја бих се препао а ти тако њему…”.
Неки су мислили да је можда требало да прихвати витезову понуду и да тако помаже већем броју људи, али је већина била задовољна Симовом одлуком да остане у њиховом селу и да ту и у околини чини јуначка и мање јуначка дела. Већ сутрадан је већина присутних у кафани чекала нову Симову причу а Симо је већ био спреман да исприча ново сведочанство о својим делима. Како је сам рекао, да неко његова јуначка дела записује „било би ту бесконачно много да се напише”, а ово је ипак кратка прича.
