Кравата

Ја сам детектив, приватни детектив. Одувек сам знао да ћу то бити… Од ране младости сам радознало посматрао свет око себе, увек тражећи другачији одговор на оно што је другима било очито. Сумњао сам у све и сваког и захваљујући томе свет ми је био много занимљивији него онима који га пролазе без много питања. Бар је то моје мишљење.

Бити приватни детектив није неко посебно занимање у данашњем свету. Некад је то био свет интрига Поароа, Филипа Марлоа, Шерлока Холмса и других, а данас није толико забаван. Испричаћу вам један неуобичајен случај из мог богатог искуства у раду са људима који долазе код мене са различитим захтевима. Све је почело једног сунчаног, суморног, претоплог летњег дана…

Седео сам опуштено у импровизованој канцеларији у свом стану. Ближило се подне када је она ушла. Њена ширина је била толика да би било тешко проћи поред ње без напора. Лице је било изгужвано годинама, ружно, док је уска хаљина, плава са белим тачкицама, на њој претећи од цепања неким чудом опстајала сведочећи о њеној прекомерној тежини. Чим је села на столицу, за коју сам се уплашио да неће моћи да је поднесе, обратила ми се уморним гласом:

„Ви сте ми једина нада. Нашла сам Ваш број на страници са огласима. Морате доказати да се он није убио. Иначе нећу моћи да позовем свештеника на његову сахрану, која је сутра, да одржи опело. Мени је то важно… Какав год да је био, заслужио је да га свештеник испрати на вечни починак”.

Гледао сам је са очекивањем. Наставила је плачним гласом:

„Пре три дана сам ушла у дневну собу и нашла га како виси са великог лустера у дневној соби. Под њим је била висока столица. Око врата му је била кравата…”.

Морао сам да је прекинем:

„О чему Ви говорите? Можете мало прецизније да ми све појасните?”

Сад је глас био снажан, уверљив:

„Говорим о мом, сад већ покојном, супругу… Били смо у браку десет година, без деце, али он има двоје ванбрачно за које плаћа алиментацију. То је, ето, податак… Бавио се увозом и извозом и имали смо доста пара. Пре три дана се убио. Бар је то званично саопштење и патолога и полиције. Самоубиство вешањем. Ја знам да се он никад не би убио, па Вас молим да то истражите. Сувише је волео себе… Неко га је убио. Мора да му се одржи опело, то ми је важно. Имате само данашњи дан да могу да зовем свештеника. Платићу хонорар и трошкове.”

Нисам размишљао пуно. Имао сам нов, занимљив случај. Само је требало да видим одакле да кренем. Замолио сам ту ружну, облу жену да ме одведе на место где се њен супруг, наводно, убио. Пошли смо њеним аутом до повеће куће у елитном делу главног града. Увела ме је у велику дневну собу и показала на огромни лустер са ког је њен покојни супруг висио када га је она нашла. Показала ми је и високу столицу која му је послужила да оствари свој наум. По њеним речима звала је одмах хитну помоћ, али је он већ био мртав. На први поглед ништа није указивало на убиство. Нисам имао много времена. Сетио сам се своје пријатељице која је радила на судској патологији. Сваки детектив мора да има бар један контакт у полицији, а она је била мој. Назвао сам је и питао да ли је леш супруга жене која ме је унајмила био на обради код ње. Рекла ми је да јесте и да је случај прилично јасан, самоубиство. Отишао сам до моје пријатељице на њено радно место, оставивши ружну и облу жену у њеној великој и пространој кући. Жена патолог ми је показала кравату, која је остала као део доказног материјала. Плава кравата са попречним белим пругама. Рекла ми је да су ту само отисци покојника и његове жене, што је било разумљиво јер су обоје могли бити у контакту са тим предметом. Ништа није указивало на убиство. Чинило се да је заиста било самоубиство.

Назвао сам жену која ме је унајмила из свог стана кад сам се вратио у њега. Брзо је стигла у канцеларију. Сада је била у црвеној хаљини чији се, бар ми се тако учинило, десни рукав од њене тежине поцепао. Деловала је узнемирено када сам јој рекао да је једини одговор на смрт њеног супруга самоубиство и да свештеник не може да обави опело. Самоубицама се не служи опело јер су починили грех убиства према себи самима и тако уништили божју креацију при чему нису имали времена да се покају.

Прво је почела да плаче да би после неког времена проговорила. Глас јој је овог пута био тих:

„Добро… Ја сам га убила. То ћу прво рећи теби а касније и полицији. Видиш колика сам, он је имао много мање кила од мене. Само сам му пришла са леђа док је стајао и том краватом му обмотала врат и није ми било тешко да га ставим да виси са лустера… Идем у полицију да се пријавим. То је моја свесна одлука. Иначе, та кравата је успомена на моју рану младост. Ишла сам на школско такмичење из историје и те године, давне, пре четрдесетак година, освојила четврто место. Није то био проблем. Прво место је освојио симпатични дечак који је дошао на такмичење у оделу са краватом. Кравата је била плава са попречним белим пругама. Кад ме је угледао, и у то време сам била пунија, знајући да сам освојила четврто место, пришао ми је и скинуо своју кравату. Ставио ми је око врата као медаљу. Деца су се смејала. Викали су да сам дебела и глупа. Осетила сам да ме кравата стеже. Осетила сам се понижено. Он се само са другом децом смејао. Отишао је оставивши ми кравату, коју сам скинула пре поласка кући тог дана и ставила је у једну кутију коју сам годинама чувала као подсетник али и подстицај да смршам и променим се. Прошле су године, кравата је била код мене и чувала сам је као да сам слутила да ће ми једном послужити за…

У годинама које су долазиле ја сам смршала и постала сам неко кога уочавају, сад не због дебљине већ лепоте. Смршала сам драстично, офарбала косу у плаво из природно тамно смеђе, завршила права, запослила се у једној локалној фирми. Њега сам помало и заборавила мада је управо он био заслужан за истрајност у промени. Срели смо се, да ли случајно, на једном јавном догађају. Ја сам њега одмах препознала, он мене није. Било је то пре десетак година. Био је одушевљен мојим изгледом и нисам му рекла да се ми у ствари знамо са тог давног такмичења. Ускоро смо се венчали и нисам му ниједном говорила о нашем првом сусрету, тренутку када ме је понизио, кравати коју сам у тајности чувала. Гледао је како се поново гојим незадовољна животом са њим. Више нисам имала разлог да не уживам у храни и тако сам занемарила свој изглед. Успут, постала сам и верница. Редовно сам ишла у цркву, постила и молила се. Ипак сам била све гојазнија како је време пролазило.

Задњих година је почео и да ме вређа због мог изгледа и све сам му опраштала. Није тражио развод. Свакако се понашао као да није у браку. И није ме препознао до пре три дана. Сетио се и схватио ко сам када је ненадано у једној од мојих уредно спакованих кутија пронашао своју плаву кравату са белим попречним пругама. Најпре је био изненађен, а тада се сетио девојчице коју је пред пуном учионицом понизио. То је прелило чашу. Тада сам одлучила да мора да оконча свој бедни живот… Сетила сам се понижења, које сам због њега осетила, као и мотивације за промену коју је у мени изазвао. Док је викао да коначно зна где је видео моје дебело, ружно лице пришла сам му и удавила га краватом коју је искористио да ме понизи. Поставила сам и столицу. Све ово ћу испричати и у полицији. Тебе сам унајмила да бих видела колико се зна о самом случају а да подаци нису директно из полиције јер они не кажу све… Касније сам у истој тој мојој кутији нашла идентичну кравату. Мислим да је он ту оставио још тог дана да ме слуди. Ко зна колико је истих имао… Само да му сутра служе опело. Сад ћу пре полиције да зовем нашег свештеника. То ми је много важно. Свеједно нема ми живота без њега. Можда звучи безумно све ово…”

Учинило ми се да она саму себе кажњава овим признањем. Тада ме је погледала као неко ко зна нешто више, саучеснички. Климнуо сам главом и испратио је погледом. Пришао сам свом гардероберу који је био у канцеларији. Сетио сам се како сам покојног супруга гломазне жене угледао пре три дана у преподневним часовима у једној великој продавници мушке гардеробе у тржном центру. Видео сам његов поглед непрепознавања. Пришао сам му и док је бирао кравате, које су ту биле на продају, рекао да ми се допада његов избор. Почели смо разговор и када је рекао чиме се бави рекао сам му да се и сам бавим увозом и извозом и да бисмо могли да остваримо пословну сарадњу. Позвао ме је да га посетим у његовој кући тог поднева да бисмо на миру попричали. Дао ми је адресу. Бес који сам осетио је акумулиран годинама и сада је имао свој климакс… Сада сам гледао у свој гардеробер у ком су на офингеру висиле две идентичне кравате, плаве са попречним белим пругама. Погледао сам и пар плавих хируршких рукавица одложених поред уредно сложених кошуља.

Био сам на три такмичења из историје у основној школи. Било је то пре четрдесетак година. Сва три пута четврто место. Једна кравата је фалила. Свакако ће му служити свештеник опело сутрадан…

Подели причу:

ПРЕПОРУЧУЈЕМО:

Фолклорни хорор

Водењак

Тек бијах у школу пошао кадно се то збило. Сјећање на тај дан ми је остало урезано занавјек и вјеки

Настави...
Егзистенцијалистички хорор

Сигурно сам мртав

Кад сам, најзад, хтио да се пробудим, схватио сам да немам ту моћ. Свуда око мене мрак, не могу да

Настави...

Обавештења о конкурсима