То је било једино јутро које ми се урезало у памћење, и које желим да проживљавам изнова и изнова. Јасно се сећам сваког делића сваке сцене тог дана, иако сам имала само шест година.
Свако вече када уђем у собу, након још једног одрађеног дана у овом нашем животу где смо само сасвим неприметни пролазници, и увучем се у кревет који је проживео све моје падове, разочарења, страхове и губитке, ја се присетим тог летњег дана и брзо побегнем од реалности пре него што утонем у сан где се тај дан наставља, али се на крају претвори у страшан кошмар.
Сунчано преподне. Моја два брата и ја држимо се за руке са баком док идемо према месту где смо се стално играли као деца. Велика зелена пољана и на њој једно велико дрво. Шљива која је била у пуном цвату. Отргнем се од њих и трчим право ка тој шљиви, и седам испод ње. Испод ње све је тако спокојно и прелепо, и то траје.
Моја два брата се вијају по пољу, бака се смеје, мама и тата се ускоро враћају са посла, па нас пожурује са утехом да ћемо доћи и сутра. Погледам још једном у беле латице шљиве, опраштам се од ње погледом и одлазим. Пре него што је изгубим из вида, окрећем се још једном да је видим, али нема је нигде. На том месту где је била сада се налази велика рупа. Осврћем се према браћи, али нема их нигде. Сада се сама враћам кући. У даљини као да чујем плач деце, и како се приближавам све га гласније чујем. Срећем троје деце које родитељи једва успевају да раздвоје. Погледам мало боље и видим да смо то моја браћа и ја онога дана кад су се селили у другу државу. Тог дана изгубио се део мене, и као шљива када изгуби латице тако сам их изгубила и ја. Застанем на минут, али брзо се сетим да морам ићи кући и остављам ово у сећању.
Када стигнем до куће, брзо уђем у њу и угледам баку. Ону баку која је увек имала осмех на лицу, али где је сад нестао? Пред њом стоји тањир са ручком који је нетакнут, али она гледа само у једну тачку. Према столици где је мој тата увек седео за време ручка. Покушавам да је питам где је, али она као да ме не види, гледа кроз мене. Маму проналазим у соби како слаже татине ствари и гаси његов телефон. Дозивам је али не вреди. Уопште ме не чује. Шта се дешава? Истрчавам из куће у двориште да бих нашла тату да ми објасни шта се дешава, али не могу да га пронађем. Нема га нигде у дворишту. Осврћем се око себе и примећујем нешто на капији. Прилазим јој полако и видим залепљену смртовницу. „Ово није објашњење које сам тражила, тата”.
Осећам како ми тело нестаје са ветром претварајући се у ситне честице јер сам остала без мојих делова за слагалицу среће. Лелујајући се тако кроз ветар, саставиле су се у оној рупи где је била она велика шљива пуна белих латица, и тамо остале дуго да леже.
