Деда Лаза седи на веранди, гледа пожутели албум са сликама и сети се својих војничких дана.
– Лазо, деране мој, дођи до твог дедике, требаш ми да ми напишеш оно твоје лепо писаније једном мом пријатељу из ратних дана. Ја нешто не видим, а и дрхте ми баш руке. Седи овде за астал и узми парче ‘артије и плајваз.
И тако деда Милан почну диктирати дерану.
– Спасоје, ратни друже, како си? Како здравље, како фамилија? Нисмо се чули ни видели сигурно тридесет и више година. Нешто се сетих старих времена, па рекох да ти пошаљем писмо…
И тако деда једно велико писмо издиктира свом унуку Лази, са свим својим мукама, добрим и лошим догађајима које су се издешавали у прошлости. И још спомену где и на кога да пошаље кад буде иш’о у пошту.
Та није прошло ваљда недељу дана, одговор стиже из Ваљева, адресирано на Крстић Милана.
– Деране, чек, чек, види ко то пише?
– Деда, то је онај твој пријатељ из војске. Јавља ти да је здраво, живо и да ће те ускоро срести.
Прођоше сигурно три месеца откад деда доби писмо, кад на капији неко виче:
– Милане, ој Милане, где си јуначе?!
Изађе деда Милан пред капију, кад виде свог ратног друга који се нимало није променио. Стаде се љубити и поздрављати, да су у једном моменту и заплакали од среће. Изађе и баба Мара па рече:
– ‘Ајте унутра у кућу, да седнемо сви за астал к’о људи.
Изнело се иће и пиће и пожутели албум са сликама из војске, и њих двојица на тим сликама беху загрљени испод једног великог бора. А у даљини се видела планина Цер, где су ратовали тих година против Шваба… Старе успомене и сузе су саме навирале, и са сетом су се присећали својих старих другова, који нису више међу живима, и препричавали догодовштине из војске, свој протекли живот и друге животне ствари.
У једном моменту деда Лаза приупита:
– Како си знао где живим кад ниси никад био код нас?
– Па ја ти не рече, па мени је унука овде удата. Она иначе ради у пошти, па је проверила твоју адресу, и ето ме овде код тебе.
– Е нека си ти мени само дошао! ‘Ајд живели, нека смо здраво, живо и да се догодине код тебе сретнемо! Уздравље, мој ратни друже!
