– Тако, тако не померајте се, останите у тој пози… – спомиње Јован Петровић, локални фотограф, сликајући муштерију за личне документе. – ‘Тичица! Поглед напред, готово! Дођите сутра у току дана, биће готове слике.
– Хвала, госн’ Јоване, видимо се сутра – одговори муштерија у журби одлазећи својим обавезама.
Јован Петровић беше врсни фотограф и шегрт познатог у то доба Имреа Кинског у Пешти, један од многих пионира фотографије који су били покретачи модерних фотографских трендова. Сликање градских фотографија „новог таласа” и жанровске фотографије. Такође је стварао фотографије са мотивима природе, као и макро-фотографију, тако да је и Јован нашао себе у новим таласима где је скупљено знање примењивао на једном месту дајући свој печат и ноту у самим фотографијама и сликама.
Висок и галантан, и навек лепо обучен са кратком косом и уредним брчићима, уливајући својим муштеријама сигурност и правим зналцом свог заната, осликавао је сваког понаособ као из неке модле да су доспели. Фотографије, замрзнуте у времену и простору, просто су одузимале дах само погледом на њих које никог нису остављале равнодушним.
Имао је своју фотографску радњу у главном граду која је била близу железничке станице, и свако је, онако успут, желео имати за успомену и дуго сећање свој тренутак са вољеном особом, или потребу ради израде личних докумената. Радио је на старим фотоапаратима купљеним у Бечу или Пешти кад је одлазио код свог ментора, или га једноставно пут знао нанети.
Рат је дочекао у својој радњи развијајући филмове коју није успео сачувати, јер је бомба, стицајем околности, пала баш са те стране где беше кућа и поменута радња. Сва опрема, фотографије и слике страдале су у пожару где је једва живу главу извукао бегом у шуму. Једно време је провео по шумама скривајући се од немачке војске, али га је патрола ухапсила једном приликом када је покушао да се врати у своју радњу, и пронађе нешто вредно у том силном метежу и хаосу који је настао бомбардовањем. Провео је пар дана у затвору, али га брзо пустише јер је био познати фотограф у граду код кога су сви одлазили, па и чувари који су га ухапсили неколико дана раније. Неко од њих покаже стару избледелу фотографију извадивши је из џепа а на њој беше заљубљени пар у свом заносном тренутку. Хвалећи га како је он најбољи фотограф у граду и само на његову реч беше пуштен.
Време је пролазило, па и ратне несретне године које су све вратиле на почетак, па тако и Јована који је све радио, само не оно за чега је учио и био најбољи у свом занату… Дуго времена је покушавао да надомести све оно што је изгубио, а тек одласком као сви тих година у ту несретну Немачку, за које су милиони невиних изгубили своје животе, достигао и поново учио од најбољих купивши нове апарате. Сликајући по свадбама и испраћајима гастарбајтера, које су плаћали у сувом злату, не би ли добили свој примерак, заустављен у вечности, својих најмилијх.
Јован Петровић, још дуго после, фотографисао је предивне пределе и људе идући по свету, стварајући не малу колекцију за своју изложбу за коју каже биће највећа икад виђена. Па да му верујемо на реч.
