„Кажем да ми нећеш веровати… Уствари, и нема шта да ми верујеш, јер се то десило и мораћеш да све чујеш… Кад кажем да ми нећеш веровати, то је због тога што нама људи обично не верују, па сам тако почео ову причу… Причу о почетку…”, започео је своју исповест, и наставио без било какве сагласности свог слушаоца:
„Данас јесте топло, чак претопло за један јул, ми се знојимо у овом котлу али ја се сећам једног још топлијег дана. Било је то пре двадесетак година. Имао сам двадесетак година. Видиш какво поклапање, двадесетак… Живот је само збир поклапања, је л’ тако?”, упитао је не очекујући одговор од човека који га је слушао, и наставио:
„Нисам сигуран ни који је месец био. Знам да је било топло и да су се сви жалили на високе температуре. Седео сам у својој соби и гледао телевизију, не сећам се шта, кад је зазвонио фиксни телефон. Подигао сам се журно са фотеље и пошао да се јавим. Са друге стране ми се јавио женски глас:
Ако хоћеш да видиш небо дођи на адресу…
Мислио сам да је шала али сам се ипак брзо спремио и пошао на место на које ме је неки звонак, женски глас позвао да видим небо. Нисам био сигуран шта би то требало да значи. Аутобус којим сам тамо стигао је био врео, без климе. Људи су деловали уморно. Надао сам се да је стан у који сам позван хладнији. И било је тако. Позвонио сам на врата и угледао најлепшу девојку на свету. Плава коса, витак струк. Осмех који позива и обећава. Прекид моје усамљености. Нови почетак? Све је говорило да желим да останем ту. Одмах ми је објаснила да јој је један мој тадашњи пријатељ дао мој број телефона јер је проценио да можемо остварити неку, како је рекла „комуникацију”. Он није био у тим тренуцима у стану. Рекла ми је да је сама и да ће он ускоро доћи. Онда су се проширили хоризонти. Седели смо једно поред друго и у једном моменту сам осетио да летим. Тело ми се усправљало као да левитирам, као да пркосим свим законима физике, као да гравитације нема. Њен позив да видим небо се остварио. Летео сам држећи је за руку кроз плаве и беле облаке. Гледао сам себе у одразу у језеру које је било под нама. Смејали смо се на глас. Осећај је био непрепричив. Било је непроцењиво. Било је лако. Било је лепо. А онда… Многи сањају да лете али тај осећај тог дана је био реалан да не може бити реалнији. Онда сам почео да падам. Осетио сам снажан страх који је парао утробу. Било је неподношљиво топло. Облаци су нестали, она је нестала, језеро је нестало. Хтео сам да ускочим у неку воду која се назирала у даљини али како сам падајући видео то није вода већ густиш траве. Уплашио сам се пада на ту земљу. Знао сам да ако паднем, то је крај, нема назад. Поново је она била поред мене. Плава коса као да се стањила, осмех је био без зуба, њен глас као цијук мишева. Покушавао сам да задржим њену руку у својој али ми је узмицала. Ускоро нисам ни имао њену руку у својој. Ударио сам о тло. Осврнуо сам се око себе. Видео сам њу поред себе. Лежала је у зноју. Тешко сам је препознао. Личила је на старицу која је заборавила да је икад била млада. Осетио сам нагли налет хладноће и почео сам да се тресем… Онај другар се није тог дана ни појавио. А она се изгубила са временом…”
Када је завршио са својом причом погледао је свог саговорника који је само климнуо главом и рекао:
„Ни ти мени нећеш веровати кад ти испричам све. Нама одавно нико не верује и сам си то рекао… И мени је било двадесетак и мислио сам да је цео свет мој. Био сам поносан на своја знања, на факултет који сам успео редовно да упишем и желео сам да постанем, односно, након студија да останем на факултету као асистент на неком од предмета које сам волео. У мојој причи није било девојке. Било је, наравно, девојака али оне немају везе са овом причом. Тог дана сам требао да будем на факултету али сам решио да не идем и отишао код једног познаника. Био је колега са групе. Сели смо на софу и тада… Почео сам да трчим по љубичастом травњаку… Осетио сам усхићеност. Да, трава је била љубичаста. Нисам стизао ни да узмем ваздуха толико сам био понесен. Свуда око мене је летело ружичасто цвеће које бих ловио рукама. Све је мирисало на ленор омекшивач којим моја мајка пере рубље. Тада је била жива. А онда… Онда се све променило. Љубичаста трава је почела да вене. Изнад мене су почели да се појављују неки пламтећи језици који су ми претили. Ухватио ме је снажан налет страха и једва сам на моменте дисао. Ружичасто цвеће се претворило у блато. Био сам упрљан тим блатом. Све је заударало на смрт али сам преживео… Када сам погледао свог колегу учинило ми се да не дише. Успаничио сам се и побегао. Сутрадан сам сазнао да је завршио у болници. Нећеш ми веровати, али није ми га било жао. Нисам завршио факултет али то је последица свега и није томе место у данашњој причи.”
После ових исповести, два другара су се наслонили на упрљане јастуке у подруму једне давно напуштене куће. Очистили су кашике које су биле у њиховим рукама и загрејали жути прах на пламену свеће. Сваки је своју иглу и шприц држао као да неко жели да му узме тај покушај замене стварности за пакао. Готово у исто време заболи су игле у своје отечене, поцрнеле вене. Није дошло до олакшања. Агонија је продужена од оног дана када је један летео а други трчао. Одавно они не трче. Одавно не лете. Живот им је свакодневна смрт и поновно буђење са само једном жељом; да нестану или престану да зависе од очаја. На једном од зидова те напуштене куће у којој се често окупљају наркомани стојао је графит Ми смо шампиони. Одавно они нису били шампиони, ни они, ни слични њима. Само изгубљена тела и залутале душе у мору сличних.
