Босна Сребрена, XVII вијек…
У једном од фрањевачких самостана
Постоје тренуци у које се не смије дирати нити их прекидати.
То су сусретања у свечаности тишине, са самим собом, под окриљем самостанске чаролије. Ко је у њу ушао да би нашао мир, спас и себе самог, у потрази је за спасењем душе, избављењем те савршеним спокојем који је друго име за срећу. Пут ће му бити посут божанским сребренкастим прахом. Тај ће спознати зашто се родио, стасао и због чега је по овом и оваквом свијету ходио. Још ако му Бог подари раскош интелигенције, те доброту и невиност дјетета, преображај може ићи до светости.
Међутим, ко је ушао по туђој жељи, тугујући за оним изван, болујући од среброљубља, боље му је да одустане јер ни себи, а ни другима добра донијети неће.
Виђао је фра Мате за свога дуга вијека различитих редовника, различитих доживљаја живота под истим кровом, сплетки и интрига, к’о у вањском свијету. Он лично клонио се свега. Волио је књиге, своју грубу испрану сељачку тунику опасану простим канапом. Изношене ципеле. Ведрину свог сиромаштва. Духовно стање фра Мате приближавало се perfetta letizia (савршеној радости).
Звање писара би част и привилегија У тишини самостанске књижнице, краснописом би писао по жутој хартији, полако, уживајући у сваком слову. У тренуцима највећих надахнућа, током поподневног мира који влада самостаном, када дан уступа мјесто ноћи, на прозор књижнице знала би слетјети птица. Засвјетлуцало би на стаклу нешто сјајно, пресијавајући се као сребрно посуђе које је виђао некада давно на богаташким трпезама.
Фра Петар га запита тихо пролазећи крај одшкринутих врата књижнице: – Гдје су ти мисли одлутале, брате писару?
– Ова чудна птица ми опет долети… к’о да хоће нешто важно рећи…
На прозору не бијаше ничега. Фра Петар тихо затвори врата, те остави фра Мату у свом заносу. Хтједе се, збуњен виђеним, вратити да погледа још једном, али одустаде. Јер оно што његове очи виде, фра Петру није било суђено да угледа.
Фрањевачки самостан тонуо је лагано у мрак. Небеска птица је уплашена. Фра Мате наслути зло у ваздуху као што је слутио радост када би му она, усхићена, повремено слетјела на длан. Знао је да земља у којој се родио и по којој хода од како зна за себе, никада не мирује. Не потресају је земљотреси нити природне непогоде колико олује што је људи изазивају.
Још од давнина, по предању или легенди, причали су му да су му преци бјежали од Турака, са истока. Његови су се настанили у средњој Босни чувајући Христа у срцу.
Исто племе подијели се на два дела. Подијељини бијаху на оне који вјероваше у Фрању Асишког и оне који вјероваше Светоме Сави. Двије светиње које у исто вријеме подарише благослове свога живота на подијељену дјецу у Христу. Први презреше трговачко богатство, други царску круну. Обукоше најскромније хаљине, одбацише све сувишно. Предадоше се служењу Богу, народу, сиротињи и болеснима.
Део Матиних предака оде на сјевер, те нађоше уточиште преко ријеке Саве и створише сигурније мјесто за живот.
Други дио побјеже у планине спасавајући се од турског зулума јер су тамо рјетко залазили. Причало се да се један Сефардски Јеврејин сакрио у то племе православних Писара на планини, те му потомци знањем само њима датим стекоше богатство, углед, а један од њих понесе титулу кнеза. Сакрио се да га више не би прогањали не знајући да је на Балкану само једно сигирно, а то је – да никада ниси сигуран.
Међутим, праве писаре, оне посвећене, препознавали су само по рукопису. Његови, који одвајкада с кољена на кољено знадоше писати, остадоше у Сребреној Босни, на раскрсници свјетова, на мјесту гдје вјетрови ударају са свих страна. Њега, који би син богатог сељака, послаше на школовање у Пешту. За то вријеме она љепотица збод чијег погледа му први пут срце задрхтало, удала се за другога. Прошле су године, а он се још понекад запита шта би било да није била сиромашна и да му отац даде да је ожени. Презрео је богатство. Заувијек. После школовања, оде од куће у самостан, навуче хабит Св. Фрање, а завјет положи годину дана касније. И заклео се – ту ће остати до смрти.
Сада му непозвана, али радо чекана, долази Сребрена птица, за коју нико није чуо нити је својим оком видео, осим њега. Она је из неког далеког града на истоку, гдје су рудници сребра па му рудари Саси име дадоше по њему.
Била је то једина сребрена птица, виђена оком фра Мате Писара.
– Laudato sie, mi Signore, cum tacte le tue creature, (нека си хваљен мој Господе, са свим својим створењима) – понављао је библијски осам пута док је тумачио немуштим језиком послату поруку, прослеђену од некуд горе, из неких тајних васионских књига спознаје…
Овога пута му је донијела вијест да добра бити неће. Не може ни бити! Јер када се кућа наследи на раскрници путева, на међи свјетова, усред руже вјетрова, гине се за пола метра ником неопходне земље. Сјетио се раскошног ораха што би крај ограде на имању његовог дида. Крошња бијеше велика па је прелазила у сусједово двориште тако да ораха сваком би доста, чак на претек. Ал` људи ко људи, к’о да не знају колико је овај живот кратак и да ће на онај свјет отићи празних руку, почеше се питати ко ли има више права на њега. Кренуше премјеравати, цртати по њему, све док се орах не осуши и спусти суво грање до земље, баш ко чељаде руке, онда када нема више шта рећи у своју одбрану.
Када растумачи поруку, слана суза му крену низ лице, па кану на усне, слања од капи са дна Мртвог мора. Слути да добра нема ни за кога, а за самостан најмање.
– Удараће на њега као што су одвајкада ударали. Одбраниће се као што су се одувијек бранили. Страдаће се…као што се одувијек страдало, али овај пут биће најгоре… – рекла је. – Пиши јер времена у којим живиш памтиће се по оном што си ти својом руком забиљежио! Само о себи не говори ништа. Твоје је да служиш…
Фра Мате приђе птици. И гле чуда, наоко хладно перје би топло као крило мајке. Узе је у руке да угрије дланове. Чује откуцаје срца, и свога и њенога. Пожеље је огрнути грубом тканином да заштити и њу, и себе, од зле слутње.
Фра Петар не имаде мира. Поново провири у самостанску књижницу трудећи се да буде нечујан. И шта види? Фра Мате, занесен, гледа нешто или неког испред себе, шапуће, а руке склопио као да ће захватити воду са сеоског извора, и то на оном мјесту гдје је вода најслађа и најхладнија, тамо гдје је први гутљај својом руком попио и прве кораке начинио.
Само чисте душе примају благослове од Бога као и поруке и знакове упозорења, које одабрани знају протумачити. Прошлост могу видјети, будућност само наслутити. Толико је најбољима дато.
Птица одлети. На длану остаде сребрни прах.
Фра Мате забринуто сједе за велики дрвени сто. Узе перо да запише оно што чу, док му је сребренкасти прах падао са руку на жуту хартију. Фра Петар приђе.
– Каква то птица бијаше? Ја је не видјех ил’ она одлети прије него уђох?
– Не знам од које је врсте. К’о да је од сребра, види ми руке.
Мршаве руке свјетлуцале су у благом предвечерју. Дотаче Фра Петар прах на хартији и гле чуда – личило је на сребро из неких далеких рудника. Указа му се нека чудна свјетлост обасјавши цијели простор, па и самог фра Мату, кога први пут погледа неким другим очима. Заплесаше сјенке на зиду, а свећа се упали сама. Или ју је неко упалио, а да ниједан он њих није видио. Зачуше глас, а гласа ни од кога:
– Склањај списе и све што је записано! Похрани књиге у ковчеге, ковчеге у тајну просторију, а њу под девет брава стави. Све записано склони јер они долазе. Камење ће преживјети ударе, паљења, рушења, скрнављења гробова, али запамти – они књиге траже. Без њих ће се уништити траг вашег постојања. Склони и њега, фра Мату, да запише страдање. Недајте да се ова свијећа угаси јер она је симбол љубави и доброте. Знајте да најслабији пламен свијеће растјерује и најгушћи мрак. И да се свакој упаљеној свијећи радују душе покојника…
. . .
Сачуване су књиге. Прошле су године, прошла је и олуја. Опустошила и осиромашила земљу, а мајке у црно завила. Није прва, а неће бити ни последња. Нису могли знати да ће свака наредна бити још тежа и још свирепија. У ствари, одвајкада у тој земљи обитава неко зло које се вјешто примири и чека нека ново вријеме, када ће се са градоносним облацима, ко небеским лађама смрти, обрушити на све оне који су имали ту срећу ил’ несрећу да живе у Сребреној Босни. Кроз вијекове биће све горе, неће се бирати ни средство ни начин, изгубиће се јунаштво и част, газиће се по свему у шта се вјеровало. Као да нека непозната сила, на одређене временске размаке, из ватрене утробе земље изњедри то зло, које мора проћи по овој напаћеној земљи да би се потом вратило назад, под земљу, и чекало неко ново вријеме.
. . .
Та иста земља створила је птицу од сребра, која је пустила сузу над својим народом на длан честитог фра Мате. Јер све бијеше њено. Она бијаше посланица од Бога, који је један, само га различитим именима народи називају. Бијаше то она иста птица што је Фрању Асишког посјећивала у данима највећег безнађа водећи га на пут свјетлости. Иста птица која је Светом Сави у ноћи одлуке, када се одрекао круне, освјетлила пут до Хиландара. Можда је и Мојсију позајмила сребро да у вјечност запише десет божијих заповиједи, а Мухамеду донијела глас да ће још он једини бити вјеровјесник, последњи велики пророк од како вријеме по Христу рачунамо.
Долетјела је после неколико година поново. На прозору собе чекала је да фра Мате напусти овоземаљски свијет и пређе у вјечност. Од свих присутних једино ју је видео фра Петар. Од некуд далеко чуо је пјесму Catacio di FrateSole (Пјесма брату Сунца). Можда је пјесму чуо и фра Мате, али његов тихи глас то више није могао потврдити. Преселио се на небо и сјео са десне стране Оца. Само је фра Петар видео сребренкасту нит живота како се одвајала од њега и како одлази за птицом. Фра Мате је умро блаженом смрти праведника.
Када је на трепавицама фра Мате засвјетлуцало сребро, у побожном страху редовници су сатима остали у молитвеном тиховању над отвореним ковчегом. Када му је канула суза остављајући србрни траг на лицу, до јутра се нису помјерили.
Један од млађих редовника већ је сутрадан говорио присутнима да је на гроб у ком је положено тјело долетјела сребрена птица. Нико му није повјеровао. Фра Петра није било да потврди постојање птице јер је то јутро отишао из самостана, негдје далеко на југ, пут Албаније. Тамо је и умро, а да Сребрену Босну више никада није видео.
