И не беше те вечери баш silentia amica[2] месеца, као код Вергилија; пре је то било његово тајанствено, заокругљено ћутање.
А моја керуша Луна беше због нечег подивљала; истовремено је и цвилела и бесно лајала; али не на месец. Чекао сам своју музу и уопште ми се није свиђало да је дочека тако расположен вучјак. Зато сам Луну сместио у ограђен простор.
Недуго затим, Луна језиво зацвиле од појаве на капији. Муза ми се учинила некако необичном, као огрнута мраком; лице јој је сијало месечином.
Пољубих јој руку и прихватих њен огртач (био је то, у ствари, сасвим пристојан капут).
„Ево, дошла сам.”
„Коначно.”
„За тебе може да буде коначно.”
„На шта мислиш?”, рекох у недоумици. Она се насмеја.
„Ти још не знаш ко сам ја?”
„Знам.”
Сад се она збуни.
„Знаш? Откад?”
„Откад сам те видео”, рекох желећи да се направим важан; при првом сусрету само сам подозревао, тек сада сам знао то ко је она.
„И не бојиш се?”
„Не”, рекох не без поноса. „Гуцни кајсијевачу.”
„Хвала.”
Попила је добре три капи; ја три чашице; и душа ми се распусти; хтеде да се шали.
„И стварно си ликантропица?” (Волим грчки, шта ћу; лепше ми то него вукодлачица.)
„Тако нешто; сумњаш у то?”, очи јој засијаше жутим сјајем, не само од пића.
„Проверио бих…”, прихватих се њене хаљине.
„Шта то радиш?!”, цикну она. „Не тражиш, ваљда, крзно под мојом одећом!”
„Извини; а и лепша си без крзна.” (Мислио сам да ће то доживети као комплимент.)
„Откуд знаш, можда сам лепша с крзном; с крзном је топлије; већ је касна јесен. Ах, једва чекам поноћ!”, стресла се заједно са својим речима.
„Могу ја да загрејем ову вучју јаму и пре поноћи”, хтедох да будем добар домаћин.
„Била бих ти захвална; овде је хладно као у пећини; а ја нисам медведица.”
Соба се зачас загреја; изнесох пиротски сир, качкаваљ и маслине као мезе; ништа меснато, за сваки случај.
Разговарали смо, чисто да прекратимо време до поноћи; о времену, Ничеу, димензијама времена и простора, наночестицама и макропроблемима… Просто човек да не поверује да разговара с митским бићем.
Откуца и поноћ. И знам, сад би читалац очекивао неко атрактивно решење:
„Претворила се у ликантропа и напала га, али га је пас спасао.” (Неки расејан читалац: заборавља да је Луна затворена);
„Претворила се у ликантропа и од њега остадоше само наочаре.” (Онда не морају ни наочаре; ни ово ми се не свиђа.)
„Поноћ је откуцала, али она и даље остаде жена. И волели су се све до јутра.” (Пријатно, али сладуњаво решење.)
„У последњем часу он побеже из куће, док су њени зуби и канџе бесно кидали врата.” (То никако. Срамно.)
(А у ствари је било сасвим једноставно: у поноћ се претворисмо у два вука што један другом лижу ране; уз пријатељско ћутање месеца…)
[1] „За пријатељско ћутање месеца“ (Вергилијев стих из Енеиде).
[2] Пријатељско ћутање (лат.).
