У причама и веровањима наводи се да када би изненда у шуми „налетео” на медведа, најбоље је да одмах легнеш и направиш се мртав. Медвед те оњуши и када закључи да си мртав, окрене се и оде. Дилема је да ли је то баш тако? Можеш знати само ако то доживиш, а да ли би неко пожелео да сретне неког мрког медведа у нашим шумама и провери постојеће тврдње?
Хм, да ли бих имао смелости када бих срео медведа да легнем и правим се мртвим!? Или бих побегао главом без обзира, само да ме не издају ноге?! Да се од страха не паралишем, па не успем ни да се помакнем. А медвед онако велики, висок, снажан, само ме тресне својом огромном шапом. Било би као у песми о Краљевићу Марку: …Како га је лако ударио, са црном га земљом саставио… .Ух, већ ме је зној облио на саму помисао да сам имао такво непријатно искуство у сусрету са медведом.
Када бих, пак, легао и правио се мртвим, шта би све могло да се догоди, да ме „изда” медведу!? Прво, колико далеко види медвед!? Можда би ме он већ уочио док сам ходао, па како онда да ми поверује да сам мртав, ако изненада паднем полеђушке и „умрем напрасно”. Са друге стране, људи моји, када бих, не дај боже, срео медведа, ко зна, можда би ме одмах срчка стрефила од страха. Онда опет не бих знао шта је медвед урадио. Морам да останем прибран и жив како бих решио ову мистерију са медведом.
Добро, легнем, дишем сакривено и чекам. Медведова сенка ме, како прилази онако огроман на задњим ногама, прекрива целог. Смрачило се мени од страха и раније… Шапом ме чачка, њуши ме оном огромном њушком у којој би ми цела глава стала када би их онако бесно расклопио. Сав сам укочен, мртав скоро… А, медвед ме истражује по целом телу. Не, боже, само немој по табанима и врату, ту сам голицљив, насмејаћу се сто посто и кроз залеђене зубе и вилицу. И готово! Медвед ће знати да сам проклето жив. Појешће ме као крушку караманку, смазаће ме као највећу кошницу меда. Мајко моја, што ми је ово требало!? Као да нисам могао к’о сва нормална деца да гледам медведе на филмовима, цртаћима, читам о њима у занимљивим причама, него сам се намерачио да проверим да ли медвед истински не дира лешеве.
Ту сам ставио тачку на авантуру у којој сам ја сигурни губитник. Ако већ морам да имам неко сазнање како је то срести медведа, боље је да ја будем победник. Зато сам, са великим олакшањем и великом предношћу, узео пушку у руке (не бојте се, све је кобајаги, али само је битна победа и спас), ставио онај зелени, ловачки шеширић са перушком на главу, наместио ону храбру фацу и кренуо у лов на медведа…
Ноге су ми отпале ходајући по шумама и горама, нигде медведа. Хтедох да одустанем, уморан, разочаран, а онда зачух неко пуцање сувих грана негде из даљине. Као тенк да ми је долазио у сусрет. Тресла се гора. Дрвеће је падало као снопље после жетве. Отвори се шума и преда мном се појави највећи сури/мрки медвед кога сам икада могао и да замислим. Усправи се на задње ноге, аууу, као да ће главом небо пробушити, колики је само био. Врат сам изврнуо наопако да могу да га обухватим погледом. Онда разјапи она његова уста и заурла, сво лишће попада са преосталог дрвећа од страха.
Ја, храбри ловац Јоца, ни да трепнем. Уперих пушку у грдосију, и он паде к’о зрела јабука, на земљу. Опружи се колико је широк и дугачак. Ил’ је прецрк’о од страха ил’ се прави мртав?
(групни, инклузивни рад Удружења породица особа са инвалидитетом „Живети заједно”, Књажевац)
