Било је то врашки дуго, топло, ужарено лето 2008. године. Кроз суво и чисто стакло тамноцрвених кола видео сам малог, плавокосог Зорана како разочарано, тужно и збуњено гледа у правцу куће у којој је напунио тек две године живота. Из светлоплавих, бистрих и невиних дечијих очију лиле су крупне сузе и сливале низ лице на крагну нове, тек обучене светлоплаве кошуље коју је он толико волео.
Имао је тек непуних две године живота и гомилу питања на које он није имао одговор. Поред њега, на задњем седишту декиног „Опела“ је седела његова мало старија сестра Ивана. Она је тек пошла у школу и уместо да се радује првим школским данима и времену проведеним у школи, нежно је загрлила свог млађег брата и погнуте, постиђене бистре главе тихо прошапутала: – Зар је морало овако? Помири се мама са татом. Па ми смо само ваша деца. Зашто деко и ти плачеш?! Врати нас кући, молим те!
Мама Мира је обрисала маглу са својих тамних наочара, јер су јој се од суза замаглиле, а тужни и видно узбуђени деда Јанко је још више притиснуо педалу гаса, како би што пре напустио улицу где су се до скоро тако радосно играли његови унуци. Болела су га сва та питања на која није имао спремне одговоре. Болели су га жалосни, готово вапећи погледи његових уплаканих унука које је истински, неизмерно волео. Није могао ово да преболи без суза. Срце му је немилосрдно тукло у грудима, а кнедла застала у сувом грлу, тако да није било одговора. Само тишина која опомиње, прети и боли.
А почело је то пре готово годину дана. Лето, топло, са пуно сунца, мамило је на топло Јадранско море, на плаже пуне сунца, песка и купача. Мама Мира и тата Жељко су кренули у куповину, уобичајену пред годишњи одмор. Деца су остала код бака Јеле у дебелој хладовини старог, вишегодишњег ораха поред лепо уређене породичне куће у граду. Тата Жељко је по обичају остао у колима, док је мама Мира ужурбано куповала по оближњим продавницама и бутицима. Зазвонио је мобилни телефон на задњем седишту аутомобила. Мама Мира је заборавила у журби да га понесе. Стигла је порука:
– Ћао љубави! Чекам те у кафићу на старом месту. Само твој Милош!
Жељко је са неверицом гледао у текст поруке на мобилном телефону његове младе, веома атрактивне и веселе супруге. Није могао и није хтео да поверује својим очима. Једноставно, није желео да то буде истина! Поруку није брисао, а велики црв сумње је почео да му нагриза душу.
– Ма, не! – готово наглас рече Жељко: – То мора да је нека грешка! Нека неслана шала! Ма, зар би она? – затим се мало замисли и поче да одмотава филм уназад. Мало му је било чудно што је Мира понекад и у раним вечерњим сатима, бициклом одлазила код своје млађе сестре која је живела у другом делу града. Тада је баш Мира покуцала на вратима аутомобила. Имала је пуне руке купљених ствари и производа. На лицу јој је још био онај њен, препознатљив, широки осмех и ведре, готово црне, крупне очи: – Зар нећеш да ми отвориш врата!? – готово увређено рече Мира.
– Наравно да хоћу! – готово кроз зубе рече Жељко нервозно отварајући јој предња врата аутомобила: – Дуго си се задржала у куповини. Стигла ти је једна порука! Ко ти је тај „само твој Милош“!?
Мира нагло пребледе у лицу. За трен нестаде оног врашки лепог осмеха и она готово испусти кесе са купљеним стварима:
– Ма какав Милош!? – покуша она да се некако снађе:
– То мора да је нека шала! То се неко безобразно и подло игра са нама!
Од великог беса и немоћи, Жељку јурну крв у главу и онако како је био заваљен у седишту аутомобила, снажно ошамари Миру.
– А ја ти толико веровао. Свакој твојој речи и поступку. Волео те. Зар тако треба да ми вратиш и погазиш сву нашу љубав и везу!?
Мира ништа није одговорила. Ућутала је. На лицу јој остао отисак врелог шамара и неколико крупних капи суза јој потекоше низ лепо лице. Молила је за опроштај. За разумевање. Ништа није вредело. Направила је велику, неопростиву грешку и онда су сви грешили. И његови и њени родитељи су се умешали. Покушали су да некако заштите своју децу. Нису тада мислили на ту малу, збуњену децу – своје унуке. Како ће они ово разумети. Коме ће они на суду припасти? Ни суд није помогао. Уследио је брз, болан и очекивани развод. Свако је отишао на своју страну, само је мали Зоран, када се ујутру пробудио, збуњен упитао своју мама Миру, јер је судски њој припао: – Мама, где ћу ја данас спавати!?
Милоша и сад понекад видим како уз хладно пиво седи на тераси оближњег кафића и уз смешак шаље његове љубавне поруке некој новој Мири, Вери, Наташи. Жељан је нових авантура, нових невиних суза и патњи, нових разорених и несрећних породица, јер је и он дете разведених родитеља.
Мира је са децом, коју, понекад за викенд, одведе Жељко, прешла да живи код родитеља, напустивши и Жељка и посао у банци и Милоша, који је оставио горки укус забрањене, непромишљене, кратке и трагичне љубави са болним последицама.
