Звездом до прича или обрнуто, причом до звезда, мотало му се по глави кад је хтео план Б будућег истраживања на папир да стави? Увек у дилеми.
У сваком случају звезда. Звезда у фокусу. Главна, као тајно оружје неистражених могућности.
Откако се на облак преселио, није се развеселио. Није ни псовао, није боловао, ништа вредновао. Себи је деловао разочарано, недоречено, неумивено… Шта ће га покренути? Сетио се: звезде. Тако лепо језде. Питао се: „Шта је следеће? Ко то мени долеће? Зар није могао имати нешто више среће?”
Рука је била лагана, тежине тек зрна мака. Замишљен папир, имагинарно перо све се зачас у савршенство довело. Каква енигма. Тотални обрт. Лавиринт се отворио, на сужени пут довео. Ко се одметне, не зна се докле ће да досегне. А тамо ниже, кад се у ћорсокаку нађеш, до зида зађеш па се окренеш и тражиш лагодно даље до победничке заставе. Одавде, сад нема доле. Друге су ово школе, још знања треба да се види колико боле, колико могу да се заволе, цуре ли из њих какве лепљиве смоле.
Време ту не постоји. Сивило све боји. Инструкција нигде, има ли нелажног игде? Својатање дилеме колико грумен (земље или истоименог вина?) може изазвати румен, на размишљање наводи, без наде да ће ишта непредвиђено да се у међувремену догоди. Шта год да буде, и виђено је, и невиђено ће бити за људе који су у стању и неиспуњиво да понуде, па се нереализацији потом чуде, хорор да сваре кад им је у тренутку свега преко главе, а белег ће свакако какав-такав да оставе, ако опет не подвале. Цијуу, мијуу, бију? Овде локал не отвара вокал. Фатаморгана настала. Ипак, тешку животну причу до краја није из памети избрисала. Рецидив борбе, тешке грозоморе, терорише језом, слути накнадним опрезом. Да су унапред знали, уврежено је мишљење, сели би, зар не? Не би паничили, ни полемисали, од страве би главу окренули и кренули у сасвим другом правцу. Избегли би опасан терор гомиле. Свакако венац белог лука на себе не би обесили.
