Другог марта 1971. године ишао сам на посао замишљен, узнемирен, као да сам предосећао да ће ми се тог дана десити нешто изузетно лоше. Већ неколико ноћи пре тога интензивно сам сањао плавог, проседог и бледуњавог господина са подочњацима, са демонски подмуклим и злим изразом, који ми се увлачио у сан и кињио ме. Сањао сам кошмарне снове и јечао у сну. Претходне ноћи, огорчен и бесан, у полусну, зарекао сам се себи да тако више неће моћи. Ако ми се опет буде приближио, бранићу се, па куд пукне да пукне, нека ме ухапсе, нека ме избаце из Белгије. Боље него да се вечито злопатим.
Пробудио сам се мислећи опсесивно о ономе на шта сам се зарекао у сну: БРАНИЋУ СЕ! Ишао сам као робот, хипнотисан, заборављајући на стварност. Још се нисам потпуно пробудио из тога мучног сна, у поседу демона који има подмукло и опако лице. Ако ме нападне, бранићу се, али ћу га само одгурнути, нећу учинити ништа да га физички повредим.
Ко заправо кога прати, ко коме прети? Сада сам ја тражио њега, само да га спазим. Ипак сам смогао снаге да се смирим и отмем се искушењу. Никад се у животу нисам тукао, па нећу ни сада. Ако бих одговорио насиљем, могу насести на провокације. Тако би нашли разлог да ми се свете и да ме избламирају у Белгији као примитивног Балканца. Могу да ме представе као нервно растројену особу.
Корачао сам ка послу пратећи светла семафора, бројећи своје кораке. У глави сам на разне начине премештао слова речи Бангладеш: банд-га-леш, бад-ган-шел. Однекуда се појави реч „Марол”, што је назив кварта у којем радим. Почео сам и њу да изговарам на разне начине. На француском „мар” значи нешто као доста, досадило је свима, а „ол” на енглеском значи сви, свима. Као да ми неко суфлира – свима је досадило! Ко је коме досадио? Ко коме прети? Ко кога прати?
Попео сам се лифтом у канцеларију. Као да је неко други уместо мене ушао и сео за мој радни сто. Колико-толико сам се смирио. Уђе колега Кофен, седе преко пута мене. Белгијанац, а личи на нашег провинцијалца, смирен, помало старински, поготову за белгијске критеријуме. Питам се често зашто се нерадо упушта у било какав разговор са мном. Мене из дана у дан збуњује његов намрштен израз лица и његово име које на енглеском значи мртвачки сандук. Његова старинска излизана ташна данас ми је због нечег заличила на орнамент на погребној установи.
Спуштајући актенташну на сто, он отвори флашицу са белгијском филтер-кафом, отпи неколико гутљаја и рече ми кратко: „Отидите у Министарство запошљавања због радне дозволе”, стављајући позив на сто пред мене.
Одмах сам се упутио у Министарство запошљавања. Чим сам ушао у зграду, кренуо сам према соби назначеној на позиву. Испред ње се отегао подужи ред, па сам одлучио да искористим прилику и тркнем до оближње фирме „X” за производњу инсектицида, радознао да сазнам нешто више о тајанственој фирми у коју је улазио подмукли шетач који ми је претећи трзао раменом. Нисам имао намеру да улазим унутра, већ само да иза стабала осмотрим ту уклету зграду.
Осетио сам дрхтавицу, па вртоглавицу, као да је у мени беснео некакав унутрашњи циклон. Занео сам се, замало да паднем. Не знам како се то десило, али сам се обрео у врло пространом холу тајанствене зграде.
На своје изненађење, у мрачном ходнику иза великог мермерног стуба уочио сам познатог шетача, подмуклог пакосника, који се енергичним корацима устремио право ка мени. Претрнуо сам. Немам где да се склоним. Видео сам га сада из близине иако је био полумрак. Био је управо онакав каквим сам га доживео, префриган и бескрајно подмукао.
Нисам успео да дођем себи кад ми се он приближио и руком ми опалио благи шамар (од ког ми је у ушима ипак зазвонило). Није ме ударио да ме повреди, него да ме понизи. Одгурнуо ме је обема рукама, презриво узвикнувши: „Прљави Југословену, бандо словенско-јеврејска”, и пљунуо ме у лице.
Замало да се онесвестим, али не од бола, него од запрепашћења. Не од страха, страх је нестао као руком однет. Био сам понижен и повређен! Однекуд ми навреше необична снага и самоувереност.
Насилник се окренуо у месту, отворио врата канцеларије и нестао у њима.
Очи су ми засузиле, нисам видео јасно, ништа нисам чуо, нисам могао да се уздржим, нисам могао да победим кошмарни сан. Јурнуо сам на врата, видео плавог човека средњег раста како је устао са столице и усмерио се ка мени. То је он?! Демон!
Ван себе од беса, ухо ми звони, очи ми заводњиле и скоро да ништа не видим. Приближих му се, учини ми се да га сада јасније видим. Усправи се преда мном… Да, то је он. Приђох и опалих му шамар, један па други.
Ни ја нисам имао намеру да га повредим, него да га понизим, да му покажем да не може тако да се понаша и да ме вређа. Демон је годинама претио мом здрављу, подмукло га и методично нарушавао, све ми се тако чини. Мада то није казао. Он се скљокао на столицу. Али није пао на под. Нити је пустио било какав глас.
Изашао сам журно и упутио се право на моје радно место у Фебекопу. Док сам ишао, схватио сам да сам направио велику, неопростиву грешку. За све је крив тај опсесивни сан у ком сам као хипнотисан импулсивно зарекао да ћу се одупрети. Снови су ми заповедили да то учиним. Али имам и оправдање, он ми је први опалио шамар. Међутим, то нико није видео. Он је из Белгије, а ја сам странац, пре ће поверовати њему него мени.
Осетио сам се изиграним. Направио сам велику грешку која може скупо да ме кошта – каријере, Ани, боравка у Бриселу. Полиција ће брзо открити мој идентитет и ухапсити ме!
Чуди ме да нико од његових колега није реаговао, а они имају и наоружано обезбеђење. Видео сам на улазу једног са револвером за појасом.
Спремио сам се на хапшење и суђење. Чак сам то нестрпљиво и очекивао. То ће бити прилика да се све једном заувек размрси, да најзад обавестим полицију и захтевам њихову интервенцију. Да могу мирно да живим и радим, да заснујем породицу, да имам децу, да се бавим науком и бизнисом.
Да га нисам озбиљно повредио? Био сам истински забринут. Обузимали су ме страх и забринутост. Био бих много срећнији да нисам то учинио. Страх да га нисам озбиљно повредио натерао ме је да поново уђем у уклету зграду. Загледао сам око себе не бих ли нешто сазнао о том немилом инциденту. Нигде никога, никаквих новости.
Био сам спреман на последице.
Ани ме је недавно упознала са рођаком, успешним имућним бизнисменом из завичаја, који је са изузетном пажњом слушао моје излагање о мојој фирми Фебекопу. Представио сам му нека своја виђења како да прошири свој локални бизнис. Препознао је у мени младог човека пуног ентузијазма и енергије, који није причалица, него је способан да развије бизнис и оствари профит. Гледао ме је са симпатијама. Подсетио ме ја на моје драге земљаке са Дрине. Хтео је да ме ангажује.
Уместо лепе перспективе, ова подметачина ће разрушити све моје снове у Белгији. Очекивао сам хапшење смирено и нестрпљиво.
Трећег марта 1971. кафе-куварица стидљиво провири у моју канцеларију и руком показа неким људима на мене. Два средовечна мушкарца у цивилу, скромно одевена (полиција уме да се прикрива), рекоше ми тихо и смирено: „Полиција, пођите са нама.” Савршено су извели операцију лишавања слободе, без имало надмености и строгости. Као да су психолози.
Уђосмо у лифт. Њих двојица не проговарају ни реч, нису ни надмени нити агресивни. Све ми се чини да им је неко казао да сам коректан интелектуалац, странац, у туђини, да ми је пукао филм, а да сам иначе познат као врло смирен и углађен.
Одвели су ме без речи у полицијску станицу у околини Брисела. Иза зграде се назирала мрачна шума. Покушао сам да полицајцима испричам шта ми се догађало, почев од чудака који је трзао раменом па до насртаја младих Албанаца. Полицајац, који је личио на наше позорнике, није био умешан као полицајци који су ме довели. Без строгости, кратко ми је саопштио: „Човек којем сте ударили шамар није вас видео никад у животу.”
Увече су ме увели у амбулантна кола и повели у непознатом правцу. Ушао сам послушно, без речи. Нисам осећао никакав страх. Нити строге погледе присутног полицајца у возилу. Он је само обављао рутински задатак. Непријатан, али таква је професија полицајца.
Изгледа да ме воде у психијатријску болницу? Можда у неки удаљенији затвор? Претрнух, можда сам ипак озбиљно повредио човека.
Забринуо сам се.
Возило је забрундало и накренуло се мало због благе узбрдице. Несташе уличне светиљке, завлада потмули мрак. Само су црвенкасте сијалице делимично разбијале таму у возилу. Напољу су се назирала стабла високог дрвећа голих грана, по крову возила добовала је уобичајена белгијска кишица.
Возило се заустави, а трепераве дворишне светиљке осветлише две зграде на спрат. Видех некакве бараке, у ствари сиве приземне павиљоне. Из помрчине се појавише два болничара у белом, брзим ходом се склањајући од кише, који су деловали уљудно.
Киша поче да се претвара у пљусак, и ми пожурисмо. Био сам необично смирен. Као да се није радило о мени. Уђосмо у солидно и чврсто саграђену бараку. Право из дворишта, преко прага и пар малих степеника, увели су ме у велику издужену просторију. Спољна светлост је осветљавала простор, прошли смо полако између два дугачка низа кревета, на којима су испружени лежали људи бледих лица. Неки су зурили у плафон, полубудни. Уопште их није узбудио мој долазак. Због типичних гримаса на њиховим лицима и успорених покрета био сам све уверенији да су ме довели у психијатријску установу.
